Pročitala sam jednom kako su neki matematičari izračunali koliko procenata života zavisi od nas. Uzeli su u obzir sve faktore, od vremena u kojem ste rođeni, zemlje gde živite, roditelja…I došli do sedam posto. Za mene koja uvek mislim da je sve u mojim rukama, ovo je bio poražavajući podatak.
Danas mi je ponovo pao na pamet.
Ako ste se ovih dana rodili u Srbiji, ako ste živi i zdravi, već ste dobro prošli. Vaša majka će vremenom zaboraviti traumu trudnoće, troškove plaćanja privatne prakse, loš tretman u porodilištu, zato što ima vas.
Rodili ste se u prosečnoj porodici. Majka možda nema ugovor na neodređeno, pa će morati da se vrati na posao kada napunite dva meseca, ali tu su babe koje će naizmenično raditi oko vas onako kako one hoće, što će vašu majku nervirati, ali neće imati kud. Ona će se vraćati kući sa grižom savesti i tada će biti samo vaša, a sve drugo će raditi po noći, biće hronično umorna, a nekad i bolesna.
U svakom slučaju, roditelje ćete viđati retko. Oni moraju da rade po ceo dan. Uveče će vam pričati bajke. Vi ne smete ništa osetiti. Kada zaspite, sedeće nezadovoljni, psovaće političare i šefove, ispod glasa će prebirati obaveze koje im izmiču. Praviće spiskove potrebnog, a zatim precrtavati ono što nije prioritet.
Zatim će doći vreme za upis u vrtić, gde za vas nema mesta, pa će se tražiti veza jer za privatni vaši roditelji nemaju novaca. Zato će morati da prodaju obraz nekoj partiji ili nekom platežnom članu familije. U svakom slučaju će biti u klopci. Ali vama neće ništa faliti. Imaćete igračke i garderobu kao i svako drugo dete. Za to su izmišljeni dozvoljeni minusi i krediti.
U vrtiću će neka deca biti malo bolje pažena od vas, ali to vam niko neće priznati. Reći će vam da ćutite i slušate, da se trudite, da budete što bolji. I pokušaćete. Ako vas nepravda bude baš pogodila, ako slučajno nekom od te bolje dece otmete igračku, ili ga naružite, roditeljima će biti rečeno da ne vode dovoljno računa o vašem vaspitanju. Uputiće vas sve zajedno kod psihologa. U svakom slučaju, roditelje će biti sramota. Stajaće pred užasom propalog detinjstva.
Zatim će doći vreme za školu. Otac i majka će vam objašnjavati kako morate učiti ako ne želite neke sporedne poslove za male pare, ako nećete da radite po ceo dan, ako želite da vas poštuju. Proći će oni tada isto kao i ja kada sam svojoj ćerki pre trideset godina isto pričala, pa me ona pitala zašto smo nas dvoje njenih roditelja bili loši đaci. Mada, deca na kraju poslušaju. Uče, trude se, vole školu.
U školi ćete imati svakoga dana bezbroj časova, nećete znati zašto je sve to potrebno, ali će vam reći da je to za vaše dobro i da ne treba da budete nezahvalni. I oni su tako učili, pa šta im fali.
Učitelji će vam pričati kakvi treba da budete, roditelji će se na to nadovezivati, ali ćete vi, kako budete stariji, otkriti da lažu. Stvarnost se ne slaže sa tim pričama. U stvarnosti prolaze neke druge vrednosti. Ali vi nećete znati kako da ih dosegnete jer vas tome niko nije naučio. Vama su uvek govorili da su poštenje i čast najvažniji. Zato ćete biti ljuti. Ali, pošto se od vas traži da budete poslušni, pošto roditelji skapavaju za vaše dobro, za patike, ekskurzije, privatne časove, morate to poštovati.
Retko ćete putovati. Možda samo sa školom. Bez porodice. A onda ćete osećati grižu savesti jer vam se toliko daje. Jer se neko zbog vas muči i odriče. Ili možda i nećete. Možda ćete misliti da vam to i pripada jer su vam roditelji više puta ganuto rekli da će dati sve što treba, da bar vama bude dobro kad njima nije.
Stići ćete do fakulteta. Morate ispuniti porodični cilj. Ili ćete shvatiti da su diplome vaših roditelja samo trofej od koga nemaju nikakve vajde, pa ćete se odlučiti za nešto drugo. Možda ćete ukapirati da vam je bolje negde napolju. Spakovati kofere i otići. Sada će sve postati moguće jer ćete početi da utičete na lični procenat ostvarenosti. Šta god bilo, nećete želeti da živite kao vaši roditelji. Stalno ćete bežati od toga. Ili ćete ih sažaljevati. Roditelji će biti srećni jer ste živi i zdravi. Niko vas nije oteo, pretukao, nije vas na pešačkom udario pijani vozač, niste ranjeni u rikošetu uličnih bandi, niste ni žrtva nasilja, ne morate da se članite u partiju, niste bili na stanici kada je pala nadstrešnica, ne živite blizu rudnika, imali ste pijaće vode, niste postali redovni posetilac kladionica, izbegli ste drogu. Oni će to sve upisati sebi u zaslugu bez svesti da su vam prosečnih sedam posto mogućnosti da živite od svoje volje davno ukinuli. Jer su vas učili po ličnom modelu da budete poslušni, srećni sa malo jer može biti i gore, zadovoljni u ćutanju jer od običnog čoveka ništa ne zavisi. Nisu vam nikad objasnili zašto su pristali da budu obični. A vi ćete zato i pobeći. Otići ćete da ne biste bili poništeni kao oni, da im ne biste u lice rekli kako su mirenjem i pristajanjem vaš procenat sveli na nulu.
Znaćete jednog dana, smrskane duše, da ova vaša domovina nije vaša, da ste višak. Iščupaćete koren i premestiti na neko drugo mesto gde bar život više vredi, gde je statistika slobode izbora šira i blagonaklona. Da bar svojoj deci osigurate sigurnost i mir.
Ako ste se danas rodili u Srbiji, ako Srbija i dalje bude ubijala i rasterivala svoju decu, ako bude nalazila spas u ćutanju, ovako će vam biti. Zato dobro pogledajte svoje roditelje čim otvorite oči. Ne dajte im da budu kukavice i da vam pričaju kako je to za vaše dobro. Budite mudri. Zahtevajte od njih da budu ljudi.
