Legende o malim ženama

Milini roditelji su bili plus i minus. Tata je uvek bio elegantan, a mama samo kad krene na posao. Po kući je išla u starom.

Jednom davno Ona je pitala majku: „Jesam li ja princeza?“ Majka se samo nasmejala, a zatim strogo odgovorila: „ Ne, ti si obična devojčica. Princeze

    Ljubica je bila kao i njeno ime. Jer ljubičice moraš pronaći u tihom delu šume, u nekoj senci, i tek kad ih otkriješ,

  Verica je bila potpuno uzorna žena. Skromna, tiha, postojana, čak stidljiva u prvom kontaktu, što je davalo poseban šarm njenoj pojavi. Na poslu je

  Ivana je stalno nešto čekala. I to je postala njena apsolutna suština. Čekanje da nešto bude. Prvo je čekala da se rodi jer njeni

Anka je imala više imena: Ana, Ankica, Ankičica, Anuška, Ane. Zato što su je svi voleli. Zato je vremenom stekla sva ta imena. Verovatno da

  Ona hoda vrelom gradskom ulicom, kroz maglicu usijanog asfalta na svojim tankim štiklama i  kaiščićima oko golih članaka. Hoda lako, opušteno, ali odlučno, kao

Mesec je svetli čuvar noći. A noć je istina. Jer u toku dana hodamo, a kad hodamo, ne mislimo. Samo kad stanemo i dođemo do

            Kaja je jednog dana stavila svoj mali ranac na rame, izašla iz kuće i pomislila da je čitav svet

  Jednoga dana Beba je dobila svoj stan. Ne, nije ga ona kupila ili zaradila, već ga je baš dobila i već to je bio