Pesme o Kosovskom boju naša deca rade u šestom razredu osnovne škole. U svetlu današnjih dešavanja interesantno je sagledati kako se njihovo poimanje ovog našeg temeljnog mita menjalo sa vremenom. Jer…dečiji svet je refleks sveukupne stvarnosti. To njihovi učitelji znaju. Posle pobune studenata i srednjoškolaca zna i cela zajednica iako se na sve apele iz prosvete apsolutno oglušila.
Bitne elemente kosovske legende deca su gladno gutala u vreme kada se biće našeg naroda počelo vraćati u prošlost u želji da pronađe sebe, dakle, u vreme devedesetih, pa i čitavu deceniju kasnije. Društvena klima je bila takva: ratovi, nestašica, bombardovanje. Sve to je budilo nacionalni ponos i tešilo narod kroz identifikaciju sa herojima slavne prošlosti.
Deca su razumela da je Lazarevo opredeljenje za nebesko carstvo jedini ispravan potez vođe koji se može predati vojnički, ali zadržava slavu moralne pobede. Svesno žrtvovanje svakog pojedinca, kao izraz rodoljublja, solidarnosti i časti, shvatali su kao zavet koji se ostavlja potomstvu. Kao i cela sluđena, ugrožena i siromašna nacija, prihvatili su Lazarev idealistički put u kome se sve daje za više ciljeve, u kome ne postoji pojedinac, već snaga kolektiva. Izražavali su spremnost da se izdaja osudi i žigoše, ne samo kao trenutno posrnuće, već kao bruka koja se ne može izbrisati.
Na isti način su doživljavali i rodoljubive pesme sa sličnim idejama. Rakićevo „Ja ću dati život, otadžbino moja, znajući šta dajem i zašto ga dajem“ bilo im je blisko. Bili su saosećajno uronjeni u „Plavu grobnicu“ i prepoznavali su sebe „U deci što klikću pod okriljem slave“.
A onda je sve to počelo da bledi. Kao što se i cela zajednica okrenula onome od čega živi jer je prestala da veruje da će joj se u sadašnjosti desiti bilo šta normalno osim svakodnevnog žrtvovanja, tako su i deca prestala da se zanose slavnim precima i njihovim idealima. Bilo kakav rodoljubivi narativ na času nije mogao da klikne. Radili su to nevoljno, razgovarali o pesmama na tehničkom nivou, kao da se u njima ne govori o našem narodu, već o nekom koji postoji daleko od njih. Zanosa je nestalo, smenila ga je ravnodušnost i apsolutna nezainteresovanost. Insistiranje nastavnika na ovim temama je vodilo u debakl. Prolazilo je samo stvaranje nekih analogija sa sadašnjim trenutkom u razgovorima koji su otvarali pitanja svesnog žrtvovanja u njihovom stvarnom životu. I uvek smo dolazili do ideala pravde, poštenja, humanosti, solidarnosti, ali realnih, onih svakodnevnih, onih koje oni u svakodnevnim dešavanjima ne prepoznaju. A želeli bi. Za to bi se borili.
Njihovo shvatanje pravde i poštenja objasnio mi je jedan dečak kada sam pokušavala da sa razredom raspletem pitanje Lazarevog opredeljenja za nebesko carstvo. Izložili su da je Lazaru ponuđeno da izabere: pobeda i kruna ili pogibija i carstvo nebesko. Dečak je rekao kako je Lazareva odluka bila poštena. Imao je slabiju vojsku, nije želeo da dobije bitku na kvarno i ostane car. Ova izjava je bila svima razumljiva osim meni. Niko nije imao ništa da doda. Koncepcija mog časa je bila srušena. Danima sam razmišljala o ovome, osećala kako postajem nedorasla zadatku da ih naučim na pravi način, kako niču generacije koje nemaju empatiju ni za šta što ne čini njihov uski prostor, a on se pretvara u profanost jeftine serije.
Istovremeno, nizali su se neki drugi časovi i razgovori na kojima je bila jasno vidljiva spremnost te dece da odbrane slabijeg, da se po svaku cenu zalažu za ravnopravnost, da spremno organizuju pomoć, osuđuju nasilnike i barabe, distanciraju se od prostakluka. Trudili su se da budu duhoviti, da na lakši način razumeju kako svet nije idealan. Posle višednevnog čuđenja nad naslovima čitanki, jer im nikako ne ide u glavu zašto se tako zovu, posle svih mojih tumačenja, prestali su da pitaju. Počeli su da ih zovu autorskim imenom ističući na taj način svu njegovu nesuvislost u svetu kome oni pripadaju: „ Daj mi Cvetnik…imaš Cvetnik…da izvadimo Cvetnik.“ Primer sa čitankom je samo jedan, dovoljno indikativan. Na ovaj način su rešavali i druge zavrzlame koje ih okupiraju. Pitaju, razjasne na svoj način, pa ako ne vide u tome smisao, obesmisle ga. Tako se suočavaju sa svetom sa kojim su u debelom razlazu, svetom koji im nameće prevaziđene vrednosti, a njihove ne priznaje.
Jer…ovo je generacija koja je raskrstila sa efemernim idealima i prepustila se razumu. Žive za sadašnji trenutak, znaju šta im je značajno, ne podležu velikim pritiscima, znaju šta hoće, preziru lažove i kalkulante. Prepoznaju se u stihovima „Hraniš ih, Srbijo druže, više prosom, više postom, više bajkama i uspavankama“. Odmah nabrajaju sav proso koji su pozobali i sve bajke kojih su se naslušali, koje su im rekle kako su taj proso i post odricanje u ime višeg interesa. Oni taj interes ne prepoznaju. Već glas razuma koji im kaže da je sadašnji trenutak neprocenjivo blago koje treba živeti, u okvirima sistema koji je častan i pravedan, human i prema svakome isti. Zato su napravili distancu od slavne prošlosti i neprekidnog žrtvovanja. Napravili su otklon od onoga što je zarobilo ovaj naš svet u sudbinsko klupko ispaštanja, ćutanja, povlačenja. Oni neće priče, traže rezultate. Prerasli su bajke, jurišaju na stvarnost.
