Ja sam samo sestra. I pričam ovu priču iz pozicije sestre, ne žrtve. Jer žrtve ne govore. A priče se moraju ispričati, ma koliko bolele. Za ovu je trebalo petnaest godina.
- Mama, čekam te kod kuće da popijemo kafu – stiže mi poruka u rano jutro na povratku sa puta. San mi ne daje da se zbunim ili zabrinem, poželela sam je, jedva čekam da stignem.
Ljubimo se, ona vadi šoljice, ja prepričavam utiske, tražim poklone i suvenire, ali kad sednemo, ona se primiče, hvata mi lice rukama.
- Mama, bilo je nešto. Sedi.
Tad počinje ono za šta sam mislila da se meni i mojoj porodici neće nikada desiti, da to postoji samo na filmu, daleko od nas, jer mi nismo takvi, to se dešava nekim drugim ljudima, nemoguće je. Sestra mi je pretučena. Trčim u kupatilo, udaram u vrata, naslanjam se na policu, stomak mi se grči u nagonu da povrati, ali ne može, samo se podiže jer ne može da izbljuje istinu koja se tako oštro preprečila. Stojim dugo ispred ogledala. Ne znam zašto. Gledam se u oči. U glavi eksplozije. Već dugo sumnjamo da se nešto loše zbiva.
Taj prvi momenat saznanja mi je svež i tačan. Ostalo su flešbekovi.
Prebijenu je zatiče otac. Kako mu je na duši, kako je išao pravo, da li se zagrcnuo? Zahteva da se spakuje i krene. Ona ne sme. Putuju u drugi grad da prijave. Jer zet ima veze svuda. A ima i pištolj. Pretio je da će nas sve pobiti.
Ona spava na tajnom mestu. Sa drugaricom u krevetu. Ne sme drugačije. Šta je videla u tami?
Naši roditelji kao jedno smušeno klupko, potpuno izgubljeno u spletu igre koju ne poznaju, posle koje će se kajati zbog svakog koraka, lupati po čelu i kidati, jer kako smo mogli tako, zašto nismo onako, šta nam je bilo. Nisu razumeli ništa. Samo su išli.
Ona priča u policiji. Staloženo i mirno. Ne žali se iako nema ni jedno zdravo mesto, ni jedno zdravo oko. Otac sluša svaki detalj. Da li mrzi?
Prometna ulica i ona izlazi. Glavu drži visoko. Zagrlim je, ona mrtva. Moja tiha voda. Ne smem da plačem, ne smem da plačem, ne smem da plačem. Ulazimo u banku. Ona ne skriva lice. Svi se okreću. Na šalteru žena priča naoko mirno, ali se vidi da ne zna gde da gleda. Zbunjena sam. Je li to ponos? Sreća što je živa? Sad znam da nije ništa. Samo tupost. Odsustvo mogućnosti da osećaš bilo šta.
Ona ne priča mnogo. Samo neke praktične stvari, obaveze i organizacija. Kaže, oporavlja se. Sledeće nedelje će na posao. Suvih usta i nepomičnog pogleda, kao skvašen, pa osunčan karton. Ne može još kući. Kuda gleda?
Dolaze dani preispitivanja i noći nespavanja. Po danu samo idem, pozovem je, ne znam šta da kažem. Kad pitam kako si, ona kaže dobro. I priča o sasvim nevažnom. Po noći prebiram sve gradske žestoke momke, razmišljam koga platiti da je sačuva, razvijam filmove, a onda tonem u žuč osvete, svi su mi krivi, samo žalim za nepostojeća dva brata, samo da njih imamo, krv bi se namirila. To želim, tako želim, a onda uđem u jutro u kome ćutim nemoćna. Ne odlazim na posao nekoliko dana. Ne mogu da ustanem iz kreveta. Tako priča izlazi napolje i svet me dočekuje sažaljiv, ali znatiželjan. Po sto puta čujem isto: strašno, strašno, a zašto je tukao. Na bol stiže poniženje. Ako te pitaju za uzrok, znači da vide krivicu. Zaslužila je batine?! Inače on ne bi?! Posle toga sledi tišina, gluva, plamena.
Zatim dolaze dani zarastanja. Ona počinje da radi. Na posao je dovozi otac i čeka ispred dok ne završi. Zatim je vraća kući. Još su u selu. Počinju suđenja, mučna, ali, srećom, kratka, jer on sve priznaje i kaje se, a sud to voli da čuje. Možda se zbog toga ne postavlja pitanje pištolja? Ili je u pitanju previd? Ili nešto drugo? Mislim da ga ima i danas. Nije sumnjiv, pokajao se. Ona o materijalnom ne pregovara. Želi je samo glavu. Mir i zaborav.
Narednih pola godine nikuda nije išla sama. Uvek uz pratnju, ma kako deonica bila kratka. Za sve to vreme nikada nije pričala o prošlosti, nije tumačila, objašnjavala. Samo u naznakama i aluzijama. Izlomljenim rečenicama. Znala je i osećala kada se to sprema. Moja tiha voda. Moje lepe oči. Čekala. Koliko se plašila? Kako je hodala dok je čekala? Da li je disala?
Do danas nikada nije ispričala ni jedan detalj. Sve je u njoj. Nekada sam mislila da je to iz želje da nas poštedi, a sebe dodatno ne povredi. Ali onda mi je, sasvim slučajno, do ruke došao njen zdravstveni karton sa policijskom beleškom. Morala sam da pogledam. I smrzla se. Tada mi je bilo jasno. Ne možeš da prepričaš ono gde si toliko poništen i ponižen. Ne možeš da prepričaš deo gde nisi bio živ.
Žrtve ćute. Koliko zaborave, a šta ostane na kamenom dnu? Kada kamen postaje oblutak koji ne žulja i ne grebe? Verovatno nikad. Ali ćute.
Zato svet priča. Teoretski i kolokvijalno. Jedni razumeju, drugi misle da su zaštićeni, trećima treba senzacija.
Jer, narod koji ima toliko sinonima za reč tući, nasilje nosi u kolektivnom kodu. Relativizuje ga i prihvata. Lemati, mlaviti, gruvati, batinati, mlatiti, kandžijati, išibati, ugaziti, naflekati, oplaviti, predvostručiti, polomiti, bubati ili bubecati (prema količini), ubiti od batina, oguliti, olešiti, samleti, propustiti kroz šake. Samo za decu i žene se postavlja pitanje zašto su tučeni. Njima se traži krivica. Istorija žrtve se analizira. Žrtva se pravda i objašnjava. Okolina je sluša i traži grešku, naoko sažaljeva i veruje, ali žmiri na jedno oko, sumnja, zatim zaboravlja i ide dalje. Imamo zakone, neko kaže. Organizacije nude zaštitu i savetovanje. Samo ih praksa demantuje. Svake godine pogine na desetine žena. Najveći broj je prijavljivao nasilje, tražio pomoć, institucije reagovale, ali ipak…Iza tog ipak ostane pedesetak mrtvih tela. I nikome ništa nije sumnjivo. Na papiru je idealno.
Mučne su priče žena koje su prošle kroz institucije. Mučan je osećaj nerazumevanja, naučenog službeničkog ponašanja bez pravog saosećanja, optužbi koje nisu izrečene, ali se podrazumevaju. I koliko je onih koje, znajući za sve ovo ili nemajući moći da se suprotstave, trpe svaki dan. Jer im je rečeno da nemaju kud, da su obavezne na odricanje samim tim što su žene, koje su navikle na šamare od malih nogu, koje su gledale kako njihove majke isto tako pate.
Moje krvavo mesto ne zaceljuje. Ono bi za svakog nasilnika objavilo puno ime i prezime, sa adresom i svim podacima na najjavnijem mestu u gradu. Ono bi ga prozivalo i ne bi mu dalo da ide ulicom bez straha. Čekalo bi ga u snu. Namigivalo iz drugog reda publike kad se načini na čoveka, dok priča sa prijateljima, dok radi na svom poslu…samo da vidi…da nasilnik vidi kako svi znaju koliki je lažov, pa da se krije i stidi. Ali ne radim ništa od toga. Samo mi je tako nekad lakše da zaspim.
Zato pričam, svima pričam, galamim, ja, lajava strana. Moje tiha voda ćuti.
