Kada je već godinu dana pola naroda na ulici, a stepen dezorjentacije dostigao vrhunac iz koga nema povratka u normalno, šta treba činiti? Treba li i dalje mutiti vodu ili tražiti izlaz? Raspisati izbore? Naći odgovore u istini?
Međutim, izgleda da je sve lakše uraditi, nego priznati ko je kriv.
Lakše je decu i njihove nastavnike proglasiti za izdajnike instruisane iz stranih centara moći. Otpuštati, hapsiti, prebijati. Pozatvarati fakultete. Ukinuti kvote za naučni rad. Poslati nove direktore da batinom zavode red. Raseliti škole iz matičnih zgrada. Osporiti licencu univerzitetu sa juga. Slati stroge dopise u formi komesarskih naredbi. Držati podignut prst i pretiti. Lagati kako je sve u redu navodeći procente, kriti se iza statistike, nemati skrupula.
Lakše je zavađati i ubacivati žar na klimavo tlo međunacionalnog. Optuživati za Vojvodinu, sejati mržnju po Novom Pazaru. Iako su svi studentski i drugi protesti ove teze demantovali, komotno je insistirati na tome. Možda se vatrica ipak može zapaliti.
Lakše je tabati po srpskoj agendi ugroženosti sa svih strana. Zabraniti otkup knjiga na latinici, proglasiti za hitno nabavku ćiriličnih tastatura, cepati niški univerzitet izdvajajući iz njega fakultet za srpske studije gde će se učiti književnost, istorija i ne znam šta još. Zaboraviti pri tom da je istorija egzaktna nauka koja ne služi dnevnopolitičkim zađevicama, već počiva na dokazivim činjenicama, ali te činjenice nisu drage, pa ćemo ih malo prefarbati po potrebi. Jer uvek je lakše mahati patriotizmom i kačiti ga kao značku na rever u prekoplotskom nadvikivanju, nego naučiti ko si, šta si i odakle dolaziš. Lakše je zakloniti se iza ćirilice dok biješ narod po utakmicama jer se taj deo naroda ne slaže sa državnom vizijom rodoljublja.
Lakše je posmenjivati uprave pozorišta, nego gledati kako te glumci podsećaju na to šta treba uraditi. Lakše je ukinuti festivale jer se uvek može formirati samo naš, novi festival. I nema veze što su protiv tog novog festivala svi dokazani stručnjaci, zato što je kod nas izraz stručnjak već odavno pogrdan. Nije više dobro biti stručnjak jer su stručnjaci skloni da vide i ono što se želi sakriti. Stručnjaci ne vole da ćute. Zato ih je lakše pljunuti, nego čekati kritiku.
Lakše je prezreti Evropu, koja nam nameće neke obaveze i vrednosti, nego raditi za dobrobit ovog naroda koji se sve više zatvara u geto. Lakše je deliti isti taj narod na rusku i evropsku stranu jer se tako niko neće setiti ko je u stvari kriv za nestašicu energenata. Dok se bude čekalo u redovima i švercovalo u flašama, narod će se zabavljati bistrenjem globalne politike.
Lakše je razbucati policiju, vojsku, sudstvo, nego prave krivce predati u ruke pravde. Jer ti krivci mogu da progovore o nečemu što samo oni znaju. Lakše je loviti po kamerama prolaznike ispod nadstrešnice, nego proučiti statiku koja je dovela do rušenja. Jer je ta statika debelo nagrižena korupcijom.
Lakše je odbaciti potrebe dece sa invaliditetom nego razbiti partijsku poslušnost. Jer u skupštini se glasa samo na zvonce i po predlogu partije kojoj pripadaš. Ostalo je nebitno. Krši disciplinu. Zato je lakše ostaviti roditelje da se pate sa svojom decom, obijaju pragove i mole. Neka čekaju da se opasnost od klimave klackalice na kojoj se vlast nalazi otkloni. Ostalo je nebitno. Bruka će se zaboraviti, obraz sastrugati, ali se funkcija neće vratiti kada se jednom izgubi.
Lakše je držati narod u stanju neprekidne razdraženosti, praviti kolone za i protiv, razdvajati ih kordonima, bacati suzavac po potrebi, nego se zapitati šta je izlaz, šta je dobro za taj narod, jer taj narod plaća i vlast, i policiju, i vojsku, i sudove, i sve institucije. Narod je vlast. Ostali su izabrani, delegirani da obavljaju narodne poslove u najvišem interesu tog naroda. A oni su se odmetnuli. Prisvojili vlast od naroda, pa jedne biju, a druge sluđuju lažima, jer je jedino tako za njih dobro i sigurno. I zato je narod besan. I umoran. I očajan. Nema cilj, ni pravac, ni budućnost. Ostaje bez svoje dece. Preti mu izumiranje. Možda i trovanje. Svakako, više ni kamen na kamenu ne stoji. Živimo uvrnutu stvarnost, izmeštenu iz realnosti, neštelovanu da zveči dok karavani prolaze.
Dokle više?!
