Jednoga dana, kada je Anđa bila baš mala, čula je jednu dobru pesmu. Genijalni ritam koji miriše na more i vanilu. I počela je da igra.
– Šta to radiš, Anđo? – pitala je mama.
– Igram?
– Pa ne igra se tako.
Anđa je stala zapanjeno:
– Nego kako se igra?
– Po taktu.
– Šta je takt?
– To je ritam. Postoje neka pravila.
Anđa je prestala da igra jer nije znala ni šta je takt, ni šta je ritam.
– Kako da naučim da igram?
– Gledaj druge šta rade, pa tako i ti.
Anđa nikako nije mogla da ponovi ono što drugi rade. A trudila se. Bilo je toliko dobrih pesama i ni jedna se nije slagala sa tim pokretima.
Zato je počela da igra u sebi. Pokretala je ruke i noge, okretala se i vrtela uz svaku notu. Bez pravila.
– Zašto uvek sediš? Pogledaj, svi igraju, samo si se ti tu ukipila.
– Molim? – zaustavila se Anđa usred okreta i doklizala sa podijuma u stvarni svet.
Anđa igrala u sebi. Ona je znala da svoje najveće ljubavi moraš čuvati samo za sebe.
