Anđa je živela u svetu zabrinutih ljudi. I to joj je bilo sasvim normalno. Znala je ona da odrasli moraju da brinu, jer kad to ne bi radili, čitav njen život ne bi postojao. Tako joj je mama objasnila: ne bi te nigde bilo kad mi svi ne bismo brinuli.
Ali, Anđa je bila mala.
Ustane ona tako ujutru, potrči u kuhinju, nedelja je. Niko nigde ne ide i sve sluti na moćnu toplinu. A u kuhinji mama postavlja doručak i ćuti, a tata isto ćuti, ali neprekidno ulazi i izlazi.
- Šta je sa tatom?
- Ništa. Nešto brine.
- Što?
- Ništa. Rešiće on to.
Onda sede i jedu u tišini, viljuške zlokobno zveckaju i Anđa se uplaši jer joj svaki zalogaj zapinje u grlu. Onda ustane mama, ustane i tata, ona ostane i odvuče se u svoju sobu kao krivac.
Ili tako, nekog običnog dana, Anđa doperja iz škole i počne sa vrata da prosipa sve dnevne sadržaje: ko je šta rekao, kako je Lana bila obučena i šta je ona zbog toga pomislila, ko je odgovarao srpski i kako je ona baš to pitanje znala, ali je učiteljica nije pitala, a kad su došli do lekcije koju nije pročitala, učiteljica je pitala, kako je ona uvek baksuz, ali će popraviti, kako je Bane bio nevaljao na fizičkom jer nikom nije dobacivao loptu iako je lopta zajednička i kako njega učiteljica nikad ne grdi…i sve tako. Sve bitne stvari za život. A u dnevnoj sobi sede mama i tata, gledaju je u čudu i ćute, svako u svojoj fotelji. Anđa zastane, sačeka malo i pita:
- Šta je bilo?
- Ništa. Nešto smo razgovarali. Brinemo.
- Što? Šta se desilo?
- Ništa – kaže mama.
- Ništa što bi tebe trebalo da zanima. Imaš li ti šta da učiš? O tome ti brini – kaže tata.
I Anđa opet ode u svoju sobu. Ali joj nikako nije jasno zašto bi išta brinula oko domaćeg kad je tek došla iz škole. Ćuti ona tako neko vreme, pa opet izađe, a mama i tata gledaju TV, ne osvrću se. I dalje brinu, samo na drugi način.
Zato ona uzme telefon i pozove Dula:
- Dule…
- ˈOćeš napolje?
- Kako znaš?
- E, ˈajde biciklom. Idemo do Save, ima opasna kliza na spustu. Da je probamo.
I onda ona i Dule odlete do Save, voze brzo uz vetar, a onda se umore i stanu da se nadišu, malo ćute i nastave. Posle pobacaju bicikle u travu i traže puževe, malo bućkaju po vodi i upadnu u blato. Anđa se naljuti, ali joj Dule nađe veliku lisku da izbriše patike, ali se zbog toga izgrebe u visokoj travi, pa mu se ona smeje. Onda traže prutiće za kućicu koji moraju biti savitljivi i žilavi da se mogu plesti, ali im fali nožić za sečenje, pa ih kidaju rukama i grickaju, ali je ukus odvratan, pa moraju da pljuju. Posle samo leže na obali i pričaju o društvu iz razreda. Kako god poređaju događaje, ispada da su samo njih dvoje normalni, a svim ostalim nešto fali. Ali ih nije sramota jer ih niko ne čuje. Zato se dogovore da narednog leta obavezno moraju imati čamac i nikog neće zvati. Biće samo oni, a ako se i predomisle, pažljivo će birati.
I tako prođe celo popodne. Sunce se spusti i oni polako krenu prateći senke i obilazeći ih biciklima što put čini još zanimljivijim. I dužim.
Anđa uđe u kuću i opet ode u dnevnu sobu, a mama i tata gledaju TV. Ćute. Mama se malo okrene i kaže:
- A, ti si. Gde si bila?
Anđa ne odgovori, samo zatvori vrata i ne desi se ništa. Ne zovu je. U potpunom čudu ode u svoju sobu, sedne na pod i pokrije oči prstima. Prvo joj bude malo teško, a onda joj se na zatvorenim kapcima pojavi blistava površina reke i ptice koje lete iznad, pa brodić u daljini na kome deca ciče i skaču u vodu, izlaze, mokri i sveži, a onda se opet zaleću u dubinu, a osunčana površina ih prihvata nežno i glatko. Ne skida i dalje ruke sa očiju. Lepo joj je…. neko vreme. A onda je poplavi talas stida jer se oseća kao izdajnik zbog tate i mame koji brinu. Skine ruke, raširi oči i kad krene prema vratima da im se baci u zagrljaj, predomisli se. Sedne na krevet i zažmuri.
