Naslušah se ovih dana žalopojki uvređenih ljudi zbog potcenjivanja i omalovažavanja njihovog dijalekta. Mozak me zaboleo od gluposti koje sam čula, a izgovarali su ih kompetentni sagovornici zabrinutih novinara, pa ovim putem izražavam duboko saučešće svim ljudima sudske, policijske, ekonomske struke jer se o njihovim temama svakoga dana svi izjašnjavaju. Jezik je ipak minorna stvar, o njemu se priča na nivou incidenta ili u dnevnopolitičke svrhe kada treba podgrejati nacionalizam ozakonjenjem ćirilice, iako nam je ona davnih dana kroz ustav ozakonjena.
Čuli smo da je pitanje beogradskih srednjoškolaca o znanju padeža na jugu duboko uvredljivo, diskriminatorkso, obojeno snobizmom velikog grada. Čuli smo da je književni standard u jeziku dogovorna i nametnuta forma, a da je kod nas rezultat Vukovog šovinizma koji je seljački uskogrudo nametnuo svima govor svog kraja, pa se njegova intencija ima smatrati oličenjem okupacije i ukidanja prirodnih potreba na slobodu jezika. Čuli smo da su veliki pisci, poput Sremca i Bore Stankovića, pisali južnjačkim dijalektom, pa šta im fali. Čuli smo i da dijalekti postoje i u drugim zemljama, pa se niko zbog toga ne stidi, govori kako ko hoće jer su to velike demokratije, čak, kaže jedan naš poznati pisac, slušao je naučnika Škota koji je govorio u vidno škotskoj varijanti engleskog i to nije nikog sablaznilo.
Sada ozbiljno. Da obnovim gradivo. Ono neće biti tako senzacionalističko jer nismo pred kamerama i ne moramo biti zanimljivi. Moramo biti samo tačni. Dijalekti su različite varijante jednog jezika. Ima ih, naravno, svaki jezik. Književna norma, ili jezički standard, jeste dogovorena varijanta i ona se usvaja na bazi više činilaca: rasprostranjenost, stepen razvijenosti određene varijante, književno nasleđe. Za nas su to dva dijalekta: šumadijsko-vojvođanski i istočnohercegovački. U odabiru jeste učestvovao Vuk, uz još neke srpske i hrvatske slaviste. To se desilo još 1850. godine. Dva dijalekta su izabrana jer njima govori najveći broj ljudi sa srpkog i hrvatskog govornog područja, jezički su superiorniji (da ne ulazimo sada u finese, ali, između ostalog imaju četiri akcenta i sedam padeža), imaju značajno književno nasleđe, što usmeno, što pisano. Jezički standard je obavezan u pisanoj formi, u školama, svim institucijama. U govoru se podrazumeva da će obrazovan čovek koristiti jezički standard. Ova pravila, da naglasim, važe u svim zemljama sveta.
Naravno da svakodnevni i narodni govori odstupaju od jezičke norme. I tu nije ništa sporno. Naravno da svako govorno područje polaže pravo na svoje izraze, naglaske, građu rečenice. U tome je i lepota jezika i prostor za obogaćivanje izraza. Nije to svojstveno samo jugu i nisu oni nosioci jezičke razigranosti jer nemaju sedam padeža i četiri akcenta. Ne nose oni baklju slobode izraza koju je pokušao da ugasi mrski Vuk, a beogradski srednjoškolci joj se izruguju. Svi je imamo. Kada jezik koristimo kolokvijalno, slobodni smo da se frljnemo, ali ta sloboda je ograničena književnom normom u određenim situacijama. To vam je isto kao i kod nekih drugih stvari. Ja, recim volim da jedem prstima, da hodam po kući u pidžami, da psujem (jer je ponešto nemoguće izreći bez psovke), ali mi ne pada napamet da te svoje običaje proglasim za javno dobro, a kritiku na račun lične komocije shvatim kao ugrožavanje slobode, proglasim bonton za šovinistički pamflet, a modnu industriju uvređeno odbacim. Kada me pitaju: oš doći, ja kažem: doću, ali neću to reći svojim đacima na času. Neću se nasmejati kada čujem: viš (eno vidiš), ili: eniš (isto), ili enidiš (isto), ali neću se ni boriti za ravnopravnost tih izraza kada neko kaže da su dijalekatski, mislim, neću biti uvređena i trpati ih u vreću ljudskih prava. Braniću do krvi prezent glagola koji se izgovara u mom kraju sa dužinama na predzadnjem slogu: imāmo, idēmo, ali mi neće smetati kada čujem i drugačije.
Što se tiče Sremca i Stankovića, koji su tako vešto izvučeni iz rukava za ovu priliku, stvari stoje potpuno drugačije. Svaki prosečan poznavalac književnosti zna da ličnosti u književnom delu moraju govoriti svojim jezikom. Zamislite Mitketa ili Koštanu kako govore akademskim jezikom! Ili kako Zone progovara čistim opadeženim rečnikom! Zamislite, istovremeno kako ulični mangupi jednog Oklopčića, Bulatovića, govore školski čisto. Ili Petrija, ili čitav spektar Selenićevih likova. Osim toga, veliki broj hrvatskih pisaca je posle uvođenja jezičke norme pisao i na svom maternjem kajkavskom, čakavskom. I Krleža i Nazor. I danas imate dalmatinski dijalekat u književnosti i dnevnopopularnim pesmama. I kakve to ima veze sa uvređenim narodom našeg juga? Zašto su ličnosti iz književnih dela postali argument u raspavi o jeziku?
Zašto je uopšte došlo do ovako snažne potrebe da se brani nešto što se podrazumeva? A podrazumeva se da svaki jezik ima svoj standard i svoje dilajekte i zna se gde je kome mesto. Nema li nešto iza toga? Da li nam je stvarnost do te mere uređena, pa nam je ostalo još samo da se sporazumemo koliko je velika uvreda kada nekome kažeš da petlja sa padežima u svakodnevnoj komunikaciji? Ili nam je dnevna doza uvreda i omalovažavanja, zatupljivanja i mentalnog unižavanja svake vrste postala toliko nepodnošljiva da lovimo i najmanji povod da se ispraznimo? Ja mislim da je ovo drugo. I što je najgore, kada krenemo da se praznimo, nemamo nikakvu meru, niti se osvrćemo na stručne analize i tumačenja. Ne. Mi ih tumačimo kao hoćemo, otprilike i odokativno, prilagođavajući istinu sopstvenim potrebama i osećanjima. Nije li ovaj događaj, ova višednevna rasprava o jeziku paradigma za našu stvarnost? Jer tako postupamo u svim slučajevima, od vakcinacije, do istorije, od pravosuđa do BDP-a. Pa se onda čudimo što stojimo u mestu i ne možemo da se iščupamo i krenemo dalje sa mrtve tačke.
A kad smo kod dijalekata našeg jezika, moram i ovo da dodam. Odvajkada postoje izvesni stereotipi koji su i u viceve ušli, a odnose se i na jezik i na tipove ličnosti. Mi znamo šta da očekujemo kada neko počne da priča vic i pomene Lalu, Mačvanina, Bosanca. Uloge su podeljene, postale su tipovi. Ali ja stvarno ne mislim, u stvarnom životu, da će Mačvanin, Škot, ili Leskovčanin biti cicije, ili da će moj poznanik Bosanac obavezno biti glup. Naravno. Možda su tako razmišljali i beogradski srednjoškolci jer odavno postoji, na ovaj način, skovano uverenje o južnjačkom nepoznavanju padeža. A onda su optuženi da su snobovi sa velikogradskim uverenjem o superiornosti. Tako su se i ova deca sudarila sa srpskim mentalitetom, sa minskim poljem na kome se ne gine kad barut eksplodira, već kad te pogodi praćka. Od svih afera sa kojima živimo i koje nam nisu povod za raspravu, jedno pitanje o padežima zatalasalo je javnost, i stručnu i običnu, pa se divani kao u srećna vremena, kao da drugih briga niko nema. Pa, kad bi, bar ovu jezičku, rešili i objasnili, nek ide život. Ali, ne biva. Uvređeni nariču i uzdišu, preispituje se Vukova reforma, poziva se na toleranciju i poštovanje različitosti, sve mimo istine, pravog cilja i suštine. I tako u krug. Do nove teme. A deca nam izginuše na pravdi boga, na oltaru dobrih namera, pa kad jednom odu odavde, što im toplo preporučujem, sigurno se neće pitati smeju li da pomenu više varijanti engleskog jezika, a da to ne ošamuti narod Australije, Amerike, ili Novog Zelanda.
