Čim se u ovoj našoj nesrećnoj zemlji malo zakuva, čim se pojavi neka slobodnija misao, pa zaljulja tron aktuelnog vladara, pojavi se spasonosna mantra. Vojska i rat. To na najbolji način skreće pažnju sa onoga o čemu vođa ne želi govoriti, zgotovi se neki manevar, ispuca se koje topovsko đule, uhvati se veza sa slavnom precima i izoštri se pogled u slobodarske daljine…koje će naša vojska braniti po cenu svega…a spremna je i obučena…motivisana. Odjednom se pojave novi neprijatelji, a oni stari se povade iz špajiza u kome čame za potrebe trenutnog naplašavanja naroda, pa im stručnjaci za marketing povežu konce i proglase neposrednu ratnu opasnost. I svi zaneme čekajući trubu za napad. Tog napada naravno nikad ne bude, ali je poduhvat uspeo jer u svesti ljudi ostane misao da će sve podneti, samo da ne bude rata…ponovo.
Mi samo narod koji je od rata propatio onoliko, bio ranjen, bolestan, desetkovan, ponižen. Ipak, i pored svega, vojsku ceni. Svako ispitivanje javnog mnjenja pokazuje da narod ima najviše poverenja baš u vojsku. Zato se te iste vojske vođa i laća svaki put kada mu zapreti obznana nečasnih namera. To mu dođe kao poslednja linija odbrane, kec iz rukava.
Zato ovih dana, kada se sve zakuvalo oko ekologije, slušamo paralelno priče o potrebi naoružavanja, opasnostima koje nam prete od jedne velike sile, o uvođenju služenja vojnog roka i slično. Vade se svi aduti. Ukazuje se na to ko su nam veliki neprijatelji, kako planiraju napade, koliko vojske imaju. Simpatično je i to što se u pomoć oko ovoga izvode i dve kulturno-medijske radnice nedavno ozloglašene zbog despotsko-poltronskog ponašanja. One kao žene, kao dame, kao kulturološkinje treba da objasne neukom puku zašto je potrebno Srbiji da se naoruža.
Jer Srbija i dalje rat zamišlja kao hvatanje za gušu i borbeni poklič uz dobošare, kao puc mi odovud, puc oni odonud. Srbija bi i dalje da gine za svetle tradicije, pravdu i narodnu prosvetu. Srbija sa dronjavom vojskom iz koje beži svako ko može da nađe nešto bolje. Vojska u kojoj načelnik generalštaba, čovek sa ozbiljnim školama, vojni naslednik velikih generala iz prošlosti o kojima se kod nas uglavnom zna iz kafanskih pesama i mini serija romantičarskog miljea, salutira danas ministru vojnom u paravojnoj uniformi ili ministru vojnom sa lažnom diplomom. Ministar vojni i njegov vrhovni komandant koji su nas zvali u rat u kome Srbija nije učestvovala. Rat koji su izgubili svi koji su u njega legalno pozvani, ranjeni ili poginuli, a dobili samo oni koji su pozivali i u trubu duvali, a po Beogradu ganjali službe za preseljaj i renoviranje stanova. Mada ti stanovi i sve privilegije nisu ratno profiterstvo jer Srbija u ratu nije ni učestvovala. To su zasluge za narod.
I sad bi oni opet da nas šalju u rat. Opet ga pominju i nije ih sramota pred svima nama koji smo u neko vreme čekali pozive za mobilizaciju i čekali bombe i čekali kolone izbeglica da spasemo svoje i čekali struju i čekali, čekali…Ne, nije ih sramota, jer znaju da se naš narod pali na barut, a poraze ne priznaje iako su oni očiti i opipljivi, jer ih proglašava moralnim pobedama i hvatanjem za okrajke nebeskog carstva. Tom narodu još niko nije objasnio da rata odavno nema, da je poslednji rat u Evropi okončan padom Berlinskog zida i da se teritorije i države danas osvajaju na drugi način. Taj narod i dalje ne shvata da nam Srbija ne pripada u većem delu i da se okupaciona zona proširuje. Naše vode više nisu naše, obradiva zemlja je ponuđena na izvolte svakom strancu koji hoće da je kupi, a nije da neće, banke takođe, fabrike, uz njih radnici u kategoriji roblja. Sada nam plasiraju rudnike po celoj teritoriji. Mi da kopamo i rudu prerađujemo, đubre ostavimo kod naše kuće, a njima da pošaljemo čisti metal. Da ne prljaju ni ruke ni svoju zemlju. Ovaj vid okupacije naš narod ne vidi jer mu je objašnjeno da se to radi za njegovo dobro, prosperitet današnji i budućih generacija. Objašnjeno mu je da je ovoliko interesovanje stranaca za našu zemlju, vode i radnike početak blagostanja i zlatnog doba u koje kročimo smelo i udarnički, a da je svako protivljenje izdaja sadašnjeg trenutka, dece i unuka. Objašnjeno im je da smo mi rekorderi po nivou stranih ulaganja. Objašnjeno im je da će onog momenta kada dragocena ruda poteče iz naše zemlje sve biti bolje za njih. Objašnjeno im je da mi sami nemamo tehnologiju za motanje kablova i izradu guma, već moramo uvesti strane inženjere. Objašnjeno im je da je bolje prodati Vojvodinu strancima jer naši paori nisu dorasli zemlji po kojoj gaze, već je uništavaju primitivnim pristupom. Objašnjeno im je da naši seljaci ne umeju od voća praviti sok i marmeladu, već treba samo voće da uberu i predaju ga višoj pameti da iz njega izvuče profit. Objašnjeno im je da mi ne znamo napraviti izvore pijaće vode, već ih moramo dati drugima na instaliranje. Ne znamo ni puteve da gradimo. Ni kuće. Ni zgrade. Ni decu da školujemo. Ni prodavnicu da napravimo.
U ratu u koji nas svako malo pozivaju, izdaja zemlje je samo – izdaja, kolaboracija, dezerterstvo. Za to je predviđen preki sud. A kako se onda zove kada se u miru predaje parče po parče zemlje, vode, bataljoni ljudi se prevode u roblje, paori u rudare, deca u siromahe? Jer nisu stranci došli kod nas sa puškama i oteli silom. Nisu ispalili ni metak, niti su isukali bajonet bilo kome pod gušu. Nisu. Samo su otvorili novčanike i rafalno zasuli koga treba. A onda su naše vođe, oslonjeni na debeli šlajpik i penjući se na koferče, narodu objasnili da nema ništa loše u tome da se zemlja preda. Njima je već dobro, a ostalima će tek da bude. Ono što bi u ratu bilo proglašeno veleizdajom i profiterstvom, preimenovano je kod nas u vizionarsko vođenje zemlje u svetlu budućnost. I narod veruje. Čak se i nada. Čak nudi i svoju zemlju na prodaju i svoju decu daje u napredni red jer želi prvi da uđe u obećani edenski vrt.
Mi smo u ratu koji ne vidimo jer ga ne razumemo. Okupirani smo i vođeni jednom kvinsliškom klikom koja od slobodarske tradicije poznaje samo potrebe svoje sopstvene alavosti i pohlepe. Prevareni smo, obeshrabreni, zavarani, obamrli, bez nade i pravca. U ovom ratu se ne puca, ali se i ne odstupa. Samo se treba setiti šta je to sve naše i šta to mi sve umemo ili smo umeli dok nas nisu ubedili da smo glupi i nesposobni, dok nas nisu opljačkali i ponizili siromaštvom. Kada se svega setimo, kada poverujemo, kada poređamo pravila, uverenja, moral i čast u jednu liniju, shvatićemo da sve što nam govore odstupa od toga. Moramo početi da stvari nazivamo pravim imenom. Predaja zemlje strancima uz ličnu korist je izdaja. Saradnja sa okupatorom koji razara zemlju i davanje poverljivih informacija, opet uz ličnu korist je kolaboracija. Nemamo mi vladu, već kvinslinški klub odabran da nam uzme sve što vredi.
Toliko o ratu u koji nas stalno pozivaju. Toliko o ratu kojim nas obmanjuju. Toliko o ratu u koji pozivaju ovaj čemerni narod da brani šta…njihovo pravo da dovrše započete poslove i sahrane ovu zemlju sa sve onom šljivom za zaklon, da ništa od nje ne ostane.
