Ne postoji ni jedna stvar koja kod nas ne može da se dobije na mufte. Uz određenu cenu, naravno, ili ako imaš čoveka. To je deo našeg nacionalnog bića, tako da one ljude koji ne koriste ove kanale smatramo nesposobnim, zaostalim, ili još gore, vidimo ih kao suvišne i nadobudne moraliste.
Možete dobiti posao, bez obzira na kvalifikaciju, diplomu, bez izlaganja neprijatnostima u smislu ispita, penziju, bez provere radnog staža, razna uverenja, dozvole, poništavanje ili odlaganje, brisanja ili upisivanja, carinske popuste i propuste…Spisak je nepregledan. Sve se može dobiti, samo ako znate adresu na koju treba da se obratite i ako imate dovoljno sredstava. Ta sredstva ne moraju obavezno biti novčana. Ona mogu biti bezgotovinska, ali procenjena kao korisna u trampi interesa i potreba. Sredstvo može biti i istaknuta funkcija ili ugled druge prirode kome se ne sme odbiti tražena usluga jer bi se odbijanje imalo smatrati činom izdaje čitave zajednice i naroda u celini, nacionalne prošlosti i svetle budućnosti.
Zato je naš svet već unapred pripremljen da ni jednoj instituciji i njenom papiru ne veruje. Svaki papir dobijen zvaničnim putem naš čovek zove šarom. Kaže: treba mi šara, za… Ta šara je i diploma, i uverenje bilo koje vrste, i sudske odluke, i…Te papire naš svet ne čita. On unapred zna koja mu šara treba, to traži i kad dobije, ne osvrće se na sadržaj. Ako se nešto u daljoj instanci ne složi, ako se prâvo ili zamišljeni posao ne ostvari, on ne krivi sebe jer nije proverio, već krivi onoga ko mu je šaru isposlovao, ili dao. Od ove naše karakterne crte najviše koristi su imale razne banke, a plaćanje penala i dodatnih troškova naš čovek je pripisao bezdušnoj strani liberalnog kapitalizma.
Znači, može se dobiti sve, ali se i sumnja u sve. Mi to dobro razumemo. Kad vidimo očigledno mufte, ne potresamo se mnogo. Čuđenje nam ide do nivoa uzvične rečenice izgovorene intonacijom sluge pokornog, uz plitki uzdah koji nije odraz osećanja, već društvene prikladnosti i vaspitanja. Čuvena rečenica: šta ćeš, sa varijantom: šta ćeš kad mu se može, ili metaforičnom varijantom: para vrti gde burgija neće (ova poslednja varijanta je rezervisana za one koji hoće da pokažu kao je mufte stvar narodne tradicije, jer, čim je to narod u svoju umotvorinu stavio, i zapamtio, i preneo mlađim generacijama sa kolena na koleno, drugačije ne može ni biti, pa se ne treba ni buniti). Dakle, vidimo muljažu, odaberemo odgovarajuću rečenicu, uzdahnemo i život ide dalje. Ne treba se potresati kad se ne može ništa promeniti, a treba biti obazriv i u pogledu sopstvene budućnosti. Nikad se ne zna šta nama lično može zatrebati, pa nam previše morala može biti pripisano samo kao otežavajuća okolnost kod ostvarenja mufte politike u perspektivi.
Problem nastaje kad nam se u sve ove naše običaje uvuku stranci koji nemaju dovoljno sluha za rođačke povlastice, pa se usuđuju da nam osporavaju ono što im lepo na papiru stoji. Počnu da sumnjaju, rovare, proveravaju. Najgore je kad im se priključe i neki naši, obično slobodni i nevladini, ili novinari. Tada svako pitanje dobija dimenzije nacionalne izdaje i tužakanja po komšiluku, namernog urušavanja ugleda domovine. Jer na papiru je sve bajno: zakoni su kompatibilni sa najboljom evropskom praksom, ljudska prava na visokom nivou, tela koja prate zaštitu prava postoje i rade, mediji su slobodni, energetski sistem je stabilan, epidemija je pod kontrolom, nudimo vakcinu po izboru, izdajemo zelene sertifikate priznate u Evropi. I onda se neko nađe da pita koliko plaćamo uvoz struje i kako je moguće da nemamo zalihe uglja usred zime. Ili neko pita zašto nam je vazduh toliko zagađen kad sve fabrike pokazuju ekološka uverenja sa pečatom. Ili se neki institut pobuni protiv izgradnje naselja i metroa na izvorištu pijaće vode i neće da daje saglasnosti, pa naše mufte političare natera da idu težim putem. Oni se moraju setiti da kupe pomenuti institut i pečat će sâm skočiti na potrebno mesto. Ili neko počne da kopa po broju mrtvih za vreme korone i ispostavi se da su brojke u čudnom neskladu sa stvarnošću. Sve ovakve pojave stvaraju prilične neprijatnosti jer ne doprinose nacionalnom ugledu. Kad ovakvih bukača ne bi bilo, ne bi bilo ni problema sa stancima. Jer stranci veruju zvaničnim papirima i cene da se iza određenih institucija nalaze verodostojni izveštaji. Kod njih je tako. Ne znaju za bolje i lakše. Ne razumeju odlike našeg narodnog bića, pa se mi nekad prosto uvredimo kad ti stranci ne vide ono što stoji iza papira, kad ne mogu ili ne žele da shvate da pečat nema nikakvu vrednost, da to što se naziva Skupštinom, RIK-om, REM-om, sudom, tenderom, Batutom, nije sasvim to. Taj stranac ne uviđa koliziju koja kod nas postoji između terminološkog i pojmovnog značenja. On ne shvata, recimo, da nije isto značenje izraza dozvola za gradnju za mene i nekog vladinog ljubimca. Ja u smislu tog izraza moram da imam sve papire, a on može bez ičega da zida usred nacionalnog parka ili vojne oblasti. Za strance je mufte potpuno nepoznata reč, neshvatljiva, neobjašnjiva. Kad nam odgovara, kad se složi sa našim interesima, ljuti smo na strance jer ne razumeju da je mufte kod nas gotovo sve, ali kad nam ne odgovara, kad preigramo strance na mufte, onda smo pobedili, pa se smejemo kako su glupi i naivni, a mi ispadamo dovitljivi jer nas je muka naterala da takvi sjajni postanemo. Ni mufte nije u svakoj situaciji isto.
I onda nam se desi skandal sa Novakom. Na stranu to što mu ne smeš u ovdašnjoj javnosti spomenuti ime u negativnom kontekstu i što se prema njegovom imenu moraš ponašati u smislu prve božije zapovesti. Na stranu i to što se, ako želiš reći nešto kritički, moraš prvo ograditi kao verujući u sve Novakove zasluge za narod, unapred posuti pepelom i spremiti na salvu uvreda. Na stranu sve, ali…da li iko od nas veruje da je Novak imao koronu sredinom decembra. Australijski sudija je poverovao, jer je ispred sebe imao potvrdu relevantne institucije. A mi ovde znamo da potvrda i zeleni sertifikat kod nas imaju često samo terminološku vezu sa stvarnom potvrdom o zdravlju, znamo da se mogu dobiti na mufte. Znamo i koliko to košta i kako se može stvoriti i za običan svet, a kamoli za Novaka. Ukoliko je čovek potrebit, zna kako će se snaći, a ako je čovek sa potrebom još i poznata, bogata, ili zaslužna ličnost, mufte mu se ne uzima kao prekršaj ni u glavi najvećeg puritanca, već mu sâmo pada u krilo kao zasluga.
Dok ovo pišem, nadam se da ove sumnje nisu opravdane, ali mi podsvest svira na uzbunu. Plašim se da ovi stranci ne zakopaju previše, a naši ih ne podrže u istraživačkom poduhvatu, pa se ispostavi da je potvrda zaista lažirana. Hoće li nam onda Novakova pobeda nad okrutnošću australijske države biti Pirova pobeda? Jer Novak je pobedio, kako nam kažu, australijsku potrebu da jednaki zakoni važe za sve. Ta država se iživljavala proveravajući papirologiju. Šta će biti ako se ispostavi da je neki papir dobijen na mufte? Evropa to neće razumeti. Opet će nas zatvoriti i živećemo ponovo u devedesetim. Mada likovi iz devedesetih su tu, fale nam samo sankcije, redovi za vize i zabrana kretanja. Hoćemo li svi platiti Novakovu pobedu i pobedu mufte politike nad zdravim razumom? Hoćemo li se tada pravdati višim interesima, belosvetskom zaverom, Soroševim zlim inatom, Rokfelerovim grantovima, ili ćemo mufte poslati na otpad sa likovima koji takvu politiku sprovode? Ili ćemo ipak sačuvati to mufte jer možda i nama nekad to zatreba? Nikad se ne zna.
