Uvek pričamo o tome kako škola ne sme imati samo obrazovnu, već i vaspitnu ulogu. Mada jedno bez drugog ne ide. Neodvijivo je. Hrama kroz život.
Kad o ovome razmišljam, uvek se setim dela iz čuvenog romana/filma Lajanje na zvezde kada profesor nađe svoja dva maturanta u kafani, pa ih na sledećem času pita šta je to alkohol. Jedan nema pojma, a drugi detaljno izloži sve u vezi sa alkoholom, njegovim sastavom i svojstvima, a profesor ga pohvali i kaže: „ Sa takvim znanjem se ide u kafanu.“
Sa nekim znanjem moraš ići u život, sa nekim stavom, sa nekim izgrađenim manirima i vaspitanjem, ili si, kao što je znao da kaže jedan moj stari profesor, obično govedo.
U višim razredima osnovne škole, negde u sedmom, počinje dečija potreba da se istaknu, da se nametnu, da steknu izvestan ugled među vršnjacima. Jednostavno, da postanu vidljivi i prepoznatljivi. Iz toga verovatno izrasta čitava životna filozofija svakog od nas i trasa koju vučemo do kraja. Razni su načini, razna su sredstva, razni su alati za ovu potrebu i deca ih grozničavo pronalaze, menjaju, probaju, uspevaju, tonu u razočarenju, pokušavaju ponovo, pa ih mi sa strane vidimo kao stalno nove, iznenađujemo se nad promenama. Oblikuje se jedna vršnjačka grupa i svako nalazi svoje mesto u njoj. I tu je klica za ceo život. To je početni momenat, čini mi se, koji određuje osobu i njeno mesto u društvu.
Dok se dešava ovo njihovo društveno i unutrašnje komešanje, mi im u školi neprekidno pričamo o znanju, o lekcijama, o potrebi da što bolje nauče za maturski ispit koji je tu, već za godinu ili dve. Pretimo im da će, ako ne uče, upropastiti sve svoje šanse, da će završiti kao društveni talog, ali nas oni ne čuju. Jer ne mogu da nas čuju. Jer to je tek za godinu ili dve, a oni moraju rešavati svoje pitanje sad, ovog momenta, oni žive u trenutku, u svakom danu i tu je od presudnog značaja da budu nešto. Jer u protivnom, neće biti ništa. Progutaće ih jednakost.
Najbolje je kada dete svoju afirmaciju veže za uspeh u školi. Sa njima mi odrasli imamo najmanje problema. Nekada oni imaju problema sa drugom decom. Jer su štreberi, nisu društveni, ne znaju sve popularne fore. Često su predmet izrugivanja. Oni se sa tim nose različito, nekad uspešno, nekad burno i mi ih štitimo, ali mi se čini da to radimo tako što im nanosimo još veću štetu. Ističemo ih kao vrednosni primer, kao poslušne i prihvatljive pred četrnaestogodišnjacima koji bi sve uradili da ponište bilo kakav autoritet sa ciljem da osiguraju lični integritet.
Kako objasniti da je u znanju moć? Kako pubertetliji usaditi svest o tome da će ga samo znanje sačuvati i napraviti čovekom ako on vidi da postoji toliko jednostavnijih načina? Ako on oko sebe gleda gomilu popularnih likova koji vuku po par kečeva, ukora i disciplinskih postupaka? Kako odbraniti uspeh od prostakluka?
Ponekad sam imala takve dece u odeljenju. Obično su to bili dečaci. Bučni, drski, nevaspitani, spremni da svakog uvrede, dobace, ispljuju, ne pokazujući bilo kakvo kajanje. Svi su za njih manje vredni, dosadni. Stavljali su sebe u centar društva i određivali razredni mejnstrim. Pokušavali su da zauzmu moje mesto, da se postave kao korektivni faktor celog odeljenja i ponište bilo kakvu moju sugestiju i objašnjenje. Kad situacija postane kritična, kad procenim da više ne mogu ništa da uradim, setim se replike iz filma. Dođem na čas mrtva ozbiljna i takvom dečaku i njegovim obožavaocima dam temu za domaći: razlika između bitange i mangupa. Oni se obično sablazne, cerekaju, ali se uozbilje kad im kažem da će pozitivna ocena iz srpskog jezika biti moguća samo ako temu obrade argumentovano i pismeno. Dam im rok od nekoliko dana za predaju radova i znam da iz toga neću dobiti nikakav odgovor, ali ću čitajući sastave pred celim odeljenjem imati šlagvort za malo slobodniji razgovor. Deca tada uvek zaključe šta je to bitanga, osećaju pežorativno značenje ove reči i klupko nevaspitanja, neznanja, nesposobnosti da se postupak odbrani smislenim i časnim činom. Razumeju da je bitanga neobrazovana, ali nametljiva, da je lenja, a željna priznanja, da afektira bez prave podloge i ljudskog oslonca, da je sebična i spremna na sve u tom sebičluku. Mangup im uvek dobro zvuči. Ističu njegov šarm koji može biti urođen, ali i ne mora. Shvataju da se do dobre fore može doći i znanjem, razvijanjem nekog talenta, duhovitošću.
Kada ih na kraju pitam može li se od bitange napraviti mangup, slože se da može. Kako? Učenjem i vaspitanjem.
Dečaci koji su čitali svoje zadatke, koji su svojim ponašanjem doveli do ovog razgovora najčešće ne učestvuju u diskusiji, niti ih ja uključujem u razgovor. Puštam ih da čuju šta drugari zaista misle o njima, šta bi im rekli kada bi smeli i mogli sve samostalno da raščlane. Nekada samo ćute, nekada se bune, nekada su uvređeni. Nekada sve ovo uspe, nekada se samo delimično poprave, ali se bar ona zdrava celina odeljenja ohrabri i prestane da ćuti, da se sklanja i stidi jer je uspešna i pristojna. Bar oni shvate „sa kakvim znanjem se ide u kafanu“ i sa kim će u životu tu kafanu deliti, iz koje kafane treba izaći na vreme. Bar su oni sačuvani od stida koji se često nameće uspešnim ljudima zato što su uspešni i zato što nešto znaju više od drugih. Sačuvani su od rečenice „šta ti misliš da si ti“, od prezira osrednjosti i spremni da se bore za svoj put, da postanu mangupi, a barabama pokažu gde im je mesto.
