Desio nam se Vidovdan upravo onako kako živimo. Na dve strane, u dve Srbije, koje ni po čemu ne liče jedna na drugu. Ali, i jedna i druga žele da pokažu svoju meru patriotizma.
Studenti i dobrovoljno dolazeći narod na Slaviji. Govore pismena deca, sa odličnom dikcijom u smislenim rečenicama. Govore eminentni stručnjaci, univerzitetski profesori, umetnici sa integritetom, jedan rektor. Slušaju ih. Peva hor. Prate ga. Masa diše kao jedna duša. Transparenti su i duhoviti i ozbiljni, ali oslikavaju dostojan nivo obrazovanja. Traže pravdu, izbore, čist vazduh, poštovanje prava i obrazovanja.
Druga Srbija je kod Skupštine i u Pionirskom parku. Ograđeni su i obezbeđeni. Kriju lica, psuju novinare. Sviraju četiri muzike. Na bini se organizuje književno veče. Izbor gostiju je upitan i sa stručne i sa moralne strane. Ali, dva snimka, čini mi se, na najbolji način oslikavaju suštinu ovog skupa. Na jednom se grupa ljudi otima oko kesica smokija. Grabi i trpa u torbe. Na drugom se zaustavlja besni džip, obezbeđenje otvara vrata, a zatim se sa holivudskim glamurom pojavljuje prilika u belom odelu, sa šeširom. I dok je nabildovani momci prate, prepoznajemo bivšu visoku funkcionerku policije, u međuvremenu optuženu za više teških krivičnih dela.
Vlast ne da izbore. Proglašava pobedu. Ljude sa Slavije krsti kao teroriste, blokadere koji ometaju pristojan svet i urušavaju stabilnost zemlje. Oni su izdajnici i ustaše, nacisti i fašisti. U Ćacilendu je, kažu, ona prava Srbija, ona koja misli dobro svom narodu, koja kosovski zavet nosi u srcu. Ona se bori za dobro svih nas.
I nisu ovde bitne brojke. Nebitno je koliko kojih ima. Zapitajmo se samo šta je to patriotizam. Da li je više patriotski staviti svoju karijeru i svoju platu na stranu, pa služiti ideji, odreći se ovozemaljskog, težiti pravednosti, ili kreirati stajling i sesti u džip, promovisati glamur dok ti se gladna raja otima oko kesica smokija? Da li je za jednu zemlju vredniji jedan profesor ili bilo koji intelektualac, sadašnji ili budući, od korumpirane policajke ili osuđenog ratnog zločinca? Ko je toj zemlji više slave doneo? Jedan naučni rad, diploma nostrifikovana na prestižnom univerzitetu, jedno glumačko ostvarenje svetskog glasa ili etiketa genocidnog naroda koju su nam prilepili oni koji nas danas nazivaju izdajnicima?
Nije patriotizam prazno urlanje uz gusle. Nije patriotizam u mišićima i tetovaži sa likom iz slavne prošlosti. Nije patriotizam kada obećavaš. Nije patrotizam kada lažeš. Ni kada kažeš da ne daš krivca. Ni kada braniš protuvu koja te ucenjuje. Ne možeš da se kitiš zastavom i kosovskim zavetom tako što ćeš na književnoj večeri pročitati par pesama, pogrliti se sa susedima i prizivati Lazara kao svedoka.
Patriotizam je kada živiš čast i ponos. Kada ličnim primerom pokazuješ svojim đacima šta suštinski znači izabrati nebesko carstvo. Kada nemaš platu, a moraš da živiš. A nemaš je jer nećeš da ćutiš, jer vidiš da ti je narod gladan, da nema pravde, da je sve otišlo na džipove i bela odela. Jadan i sa stidom, jer i ti imaš decu, ti ne želiš da izdaš ideju, da se poniziš i moliš za milostinju.
Lazar se odrekao carstva zemaljskog i prigrlio carstvo nebesko. Odrekao se krune i luksuza, prigrlio pravdu i obraz. Na tome počiva legenda u koju se najglasnije kune vlast, ali oblači belo odelo, plaća publiku, ponižava svoj narod bacajući im kesice grickalica. Usta punih zaveta, ona grabi sve što može, obećavajući delfinarijume i prikazujući glamur gladnima.
Zato bih ja ipak na Slaviju. Ja volim svoju zemlju. I mlade koji veruju da će promeniti svet. I profesore koje mogu da gledam u oči. Da slušam govore, iako se, možda, i ne slažem sa svakom reči. Da osetim kako nisam sama. Da budem sa ljudima koji ne pristaju na ucene. Jer pravda jednom mora pobediti. Patriotizam nije na maču, već u srcu, postupcima, vaspitanju i poštenju.
