Posle svake obrađene oblasti u školi, sledi sistematizacija. Treba sagledati domete.
Celih sedam dana moj narod drži lekciju na temu solidarnosti, poštenja, upornosti. Putuju reke radosnih ljudi sa optimizmom i integritetom. Žure na javni čas da pokažu snagu iskrenosti i oslobode pamet zaleđenog sveta. Uspevaju u tome. Dočekuju ih suze i kolektivna katarza.
Oni su gradivo savladali.
Druga grupa se za javni čas organizuje drugačije. Oni ne žele da prihvate grupni rad sa ostalima jer smatraju da su im prava ugrožena, a budućnost neizvesna. Oni nisu kreativni, kopiraju poteze prve grupe, kopiraju strategiju i obeležja, sriču zahteve, upinju se da pokažu spontanost i čisto srce. Međutim, slabo ide. Malo ih je, njihova nemuštost postaje predmet podsmeha, a iz svakog novog koraka proviruje laž, padaju loše namalane kulise, otkida se nitna sa značke koju je vlast želela sebi na reveru. U želji da ih zaštiti, ista ta vlast ponovi sve one greške zbog kojih narod mesecima šeta.
Oduzme parče teritorije samo za svoje, javni park pretvori u geto, pa ga ogradi policijom i bodljikavom žicom. Pa ga još malo prekopa. A narod se buni protiv diskriminacije.
U centru grada postavi traktore bez tablica i vlasnika. A narod se buni jer želi ista prava za sve.
Drugare u parku plati, snabde ih kamp opremom, obezbedi i neke hotele za prenoćište, brine se zbog kiše, javno ih sažaljeva i patetično brine. A narod se buni zbog korupcije, nepotizma i laži.
U poslednjem trenutku otkaže autobuse, zaustavi vozove i prigradski saobraćaj. A narod se buni zbog bahatosti.
Ljuti se i provocira, vređa, pita se po čemu su studenti tako bitni, njihove profesore naziva zločincima čija će se nedela tek preispitati. Na svojim televizijama seje strah i plasira dezinformacije. A narod se buni protiv prostakluka i nasilja.
Neprekidno se pita koliko koštaju svi ti studentski performansi, sve te šetnje i skupovi. Stavlja ruku u tuđi džep i kada ne nađe to što želi, izvija obrve i izražava sumnju kroz namrštena lica dežurnih analitičara. A narod se buni o svom trošku, jede o svom trošku, spava za svoj račun, hoda u svojim cipelama. Mesi, deli, leči.
Podmuklo puca na svoj narod iz tajnog oružja u toku tišine. Da poremeti njenu gromoglasnost. Da zaustavi osmehe i energiju. Da pokvari. Da se nasmeje glasom gubitnika koji je izopšten, a koji želi biti glavni iako nije pozvan. A u narodu još ključa Ribnikar, Dubona, Malo Orašje, sva deca koja su izginula od ruke istih takvih, privilegovanih, a nepozvanih.
A onda na kraju dana kaže: u redu je, sve nam je jasno, hajte vi sad lepo u učionice, a mi ćemo se menjati, mada nam je žao što smo vam bilo šta prethodno ispunili i ne želimo da priznamo vašeg rektora jer on ruši poredak, ali hajde, sad je dosta, moramo da radimo. I svaku rečenicu počinje sa JA. A narod se buni protiv JA. Jer zahteva MI.
Jedna moja učenica je u svom šestom razredu rekla kako osuđuje ružno ponašanje bez izvinjenja. U godinama koje nazivamo magarećim, ona je razumela suštinu društvenog poretka i sročila ga u haiku. Iz ove kratke forme su nikle epske reke dece koja su na javnom času pokazala kako razumeju sve i ne nasedaju ni na šta. Povukli su za sobom narod i vratili mu ponos. Pokrenuli ga, zapalili inicijalnu vatru. Oni znaju da su drugari iz parka suštinski nebitni, kao kamičak u cipeli. Istreseš ga i nastaviš dalje. Zato su oni na ovoj sistematizaciji dobili najvišu ocenu. Geto grupa, zajedno sa onima koji ih podržavaju, ne mogu ni biti ocenjeni. Jer škola života prezire svesnu manipulaciju, arogantnu sujetu i laž. Na ispitu su pali oni koji su danas, posle časa, razočarani, svi oni koji podržavaju, viču, lajkuju i čekaju da ih neko oslobodi, a da oni ne žrtvuju ništa od sopstvenog komfora. Jer oni su naseli na priče o drugarima iz parka, a trebalo ih je ignorisati. Oni su se oglušili na pozive da započnu promene u svojoj sredini, pokrenu se i osmisle put u bolje vreme. Oni prisustvuju demonstraciji lepote, slobode i časti, ali nemaju hrabrosti da rizikuju, nemaju pameti da osmisle, nemaju strasti ni elementarne samokritike. Oni posle javnog časa ne idu kući naučeni, ne gase televizor malo svesniji, već gledaju kroz prozor i očekuju konjicu sa zastavom slobode, ležu u krevet sanjajući kako će se takvim konjanicima baciti u zagrljaj i nastaviti tamo gde su stali.
Zato se čas mora ponoviti. Dok svi ne budu došli do tačke lične odgovornosti.
