Legende o malim ženama

  Moja sloboda se zvala Mila. Imala je balon plave natapirane kose, crtu krejona oko očiju sa zavijutkom na mačije, plavu senku, tesni crni kožni

  Nina je bila radoznala. Želela je sve da proba. Zanosila se beskrajno i punih grudi dotrčavala sa idejom. Znala je da oseti draž u

Milini roditelji su bili plus i minus. Tata je uvek bio elegantan, a mama samo kad krene na posao. Po kući je išla u starom.

Jednom davno Ona je pitala majku: „Jesam li ja princeza?“ Majka se samo nasmejala, a zatim strogo odgovorila: „ Ne, ti si obična devojčica. Princeze

    Ljubica je bila kao i njeno ime. Jer ljubičice moraš pronaći u tihom delu šume, u nekoj senci, i tek kad ih otkriješ,

  Verica je bila potpuno uzorna žena. Skromna, tiha, postojana, čak stidljiva u prvom kontaktu, što je davalo poseban šarm njenoj pojavi. Na poslu je

  Ivana je stalno nešto čekala. I to je postala njena apsolutna suština. Čekanje da nešto bude. Prvo je čekala da se rodi jer njeni

Anka je imala više imena: Ana, Ankica, Ankičica, Anuška, Ane. Zato što su je svi voleli. Zato je vremenom stekla sva ta imena. Verovatno da

  Ona hoda vrelom gradskom ulicom, kroz maglicu usijanog asfalta na svojim tankim štiklama i  kaiščićima oko golih članaka. Hoda lako, opušteno, ali odlučno, kao

Mesec je svetli čuvar noći. A noć je istina. Jer u toku dana hodamo, a kad hodamo, ne mislimo. Samo kad stanemo i dođemo do