Deca su se pobunila.
Mi smo se iznenadili.
Deca istrajno brane svoje zahteve.
Mi ih pratimo i podržavamo.
Deca se dobro organizuju.
Mi se pitamo ko ih vodi.
Deca su kreativna i duhovita.
Mi to kod njih ranije nismo videli.
I tako, pada list po list nama nepoznate knjige, a mi joj ni slova ne razumemo, samo znamo da je moramo pročitati. Deca su nas razoružala. Idemo šokirani i zapitani. Ko su ta deca?
Ima li iko ko je ovih dana rekao: sramota me je što ne poznajem svoje dete? Ima li većeg poraza za jedno društvo koje ne poznaje svoju decu? Da li smo se zapitali zašto ih ne poznajemo? Ili će oni biti i za to krivi? Jer nam se nisu predstavili i prikazali. Kao da je to njihova obaveza, a nije odraz našeg odustajanja.
Pre par godina jedna devojčica je na času rekla kako ne voli ružno ponašanje bez izvinjenja. I to je srž njihove pobune. Ustali su vičući protiv izgovora, pokušavajući da nadjačaju ono što slušaju od rođenja. Pobunili su se protiv: ne smem, ne mogu, nemam.
Ova naša deca koja su se zatvorila u svoje škole i fakultete su deca raspolućenog sveta. Oni su gajeni po receptu savršenog roditeljstva, sa pregrštima saveta i uz misao da su jedini i neprikosnoveni, da za njih uvek mora biti, da ne smeju ni u čemu zaostajati za drugima, da se mora sve za njih žrtvovati, da je učenje neophodno, da su ponos roditelja, njihova nada i jedini razlog za život. Međutim, živeli su sami. Bili su ostavljeni. Gledali su svoje roditelje u neprekidnom grču i letu, u griži savesti jer ne mogu da stignu. U kući nisu imali zajedničke ručkove. Nisu pričali. Ponekad su se igrali sa majkama kojima se kapci spuštaju od umora ili očevima koji se svakog časa javljaju na neodložne pozive. Slušali su svađe i suze. Prisustvovali odricanjima. Pravili se da veruju izgovorima. Pokušavali da shvate kako je sve to za njihovo dobro.
Nekad su pričali svoje priče. Pokušavali su da kažu šta ih brine, čemu se vesele, kako se druže. Želeli su da zovu društvo kući. Pitali su da budu sami u parku. Ili šetaju po gradu. Ljutili su se na neke drugare. Grdili nastavnike. Tražili zajednički film. Žurili kući da se grle. Svađali se sa braćom i sestrama. Sanjivo zvali.
Samo niko nije bio tu da ih čuje. Nije imao vremena, snage, strpljenja. Jer je bio razočaran i očajan. Jer mu je bilo svega preko glave. Jer je prošlo toliko godina borbe i svi su izdali. Jer je svakoga dana sve gore. Jer se ne zna šta će biti sutra. Jer je pametnije ćutati. Jer šta može više da se uradi.
I tako su deca rasla. Odrasli su ih viđali iza ekrana. Dali su im klasifikaciju po nekom slovu. I karakterizaciju tog slova koja se bitno razlikuje od drugih slova. Rekli su da su to deca nerazgovetna, bez interesovanja, hermetična i sebična. Za to su okrivili telefone. Školi su naredili da im vežba empatiju i solidarnost, da ih nauči kako uvažavati tuđe mišljenje, kako biti kritičan. Tako su se oslobodili odgovornosti i napravili još jedan povod za kolektivnu depresiju.
A deca nisu glupa. Oni su sve videli. Iako su im oteli sadašnjost i proterali ih u samoću. Videli su kako se odrasli saginju, kako lažu, kako u svoja četiri zida pričaju jedno, a na svetlu dana ćute. Osetili su kako im tajno spremaju kofere da ih isprate daleko od lične nemoći da nešto učine. Bili su svedoci poniženja, nemaštine, kukavičluka. Bilo im je loše od umirivanja, od saveta da ćute, od suočavanja sa besmislom. Smejali su se i izrugivali nad svetom koji im promoviše lažne vrednosti, koji ih tera na beščašće zarad golog života.
Pukli su jednog dana kada ih je pritisla nadstrešnica jer su se uplašili da će svet odraslih i to prećutati. Prosuli su čašu u kojoj je njihova okolina preživljavala svoje male bure savesti i potopili svet svojim principima. Pokidali su kajase u koje su bili upregnuti, progovorili su sve ono što su godinama ćutali. I opet su ostali plemeniti. Preuzeli su od roditelja da srede ovaj svet bez optuživanja i prebacivanja na decenijama nemoći kojoj su prisustvovali. Traže samo podršku.
To su naša deca. Samo nismo stigli da ih upoznamo.
