Bajke su jednoga dana sele i ozbiljno razmislile. Istorijski trenutak je pukao ispred njih. Shvatile su da im preti izumiranje. Presabiranjem činjenica, ukrštanjem argumenata, bilo je potpuno jasno da već duže vreme dobro ne pobeđuje zlo. Stvarnost je počela da ih potire i, znale su one to dobro, više niko u njih neće verovati. Dakle, nešto se moralo preduzeti hitno i dubinski, samo se čekao pravi momenat. A onda je jednoga dana šuma zasvirala neobičnom melodijom. Stotine frula od zove je sviralo samo jedno: u cara Trojana kozje uši. Bajke su živnule osetivši posle ko zna koliko vremena dah slobode i istine. Jer Trojan je bio već ozloglašen, surov, dosadan i prost, pa ako se već tako jasno čuje istina o njemu, kucnuo je čas za promene.
Dva praseta su veselo krenula kroz šumu tražeći grm zove da odseku frule, kad im u susret naiđe mlado momče sa pregrštom svirala u kesi:
- O, mladi čoveče, koliko staju te frule u tvojoj kesi?
- Nikolˈko. Dajem ih za DŽ. Ja sam onaj koji je kreirao tu zovu jer više nisam mogao ćutati pred Trojanovom tiranijom. Delim sada ove frule svima koji će za mnom poći i objaviti svetu istinu. A ko ste vi?
- Mi smo dva ugrožena praseta. Kuće su nam srušene kao nelegalne i trošne. Nemamo ništa. Naš brat je dobio dozvolu da gradi čvrstu kuću, ali nam principi ne dozvoljavaju da sa njim u tome učestvujemo. Pošteni smo i neshvaćeni.
Utom iz šume dotrča mlada dama:
- Prijatelji dragi, mogu li vam verovati? Može li jedna mlada žena poveriti kome svoju bol, a da ne bude užasno prevarena?
- Kaži, sestro.
- Ja sam Snežana. Moj život je jedna klasična priča o zlostavljanju i zanemarivanju. Pobegla sam od ohole maćehe, a završila kao rob kod patuljaka. A oni su opet robovi u Trajanovim rudnicima. I zamislite šta sad znači biti rob drugim robovima. Nikakvog sažaljenja, ni poštede. Kad kažem: teško mi je, oni uglas poviču: a šta misliš kako je nama, ćuti, može biti i gore.
- O, sudbine teške…a znaš šta se nama desilo?
- E, nije to kraj, dobri ljudi. Jednoga dana zagrizem otrovnu jabuku i zaspim, dođe princ, poljubi me i hoće da me sebi vodi. Kad sam otvorila oči i videla ga, stanem se otimati, a svi viču: pa šta sad hoćeš, divan mladić, rodoljub, intelektualac, dobra plata, položaj…A ja vidim da je to Trojanov rođak, pa se otmem i pobegnem.
Zvuk svirale je dozvao još neke ljude. Iz grmlja se promoliše devojčica i baka. Bile su uplašene, izgrebane i sluđene.
- Ja sam baka, a ovo je Crvenkapica. Pobegle smo iz stomaka strašnog vuka.
Dva praseta ciknuše, što od straha, što od sreće:
- Iz stomaka strašnog vuka? To je vuk koji je naše kuće srušio. Znači, mrtav je.
- Jeste, bio je, ali više nije.
- Kako je bio mrtav, ali više nije?
- Ajde, prase, ne pravi se blesavo! Pa gde ti živiš?! Ovo su bajke. Sve je moguće. Šta ti hoćeš? Da iskočiš kad ti odgovara?
- Kaži, bako, šta je bilo sa vukom.
- Vuka je ubio lovac, ali je to bilo na brutalan način. Pobunila su se društva za zaštitu životinja i naredila lovcu da sve vrati u pređašnje stanje, a on da se pokaje. Eno ga još preslišavaju neki momci iz udruženja. Malo su čudni, visoki i ćelavi, ne liče na filantrope, ni na nežne obožavaoce prirode, ali tako im piše na majici.
Snežana je neprestano ridala:
- Eto, do čega dovede ženska lakovernost i dečija radoznalost. Ti, Crvenkapo, bolje da si kući sedela i domaći rešavala, nego što si kroz šumu lutala. Dovela si ovu staricu u nepriliku.
- Ko mi kaže! O, sestro promišljena! Kojom mišlju si ti bila vođena kad si uletela u kuću kod sedam muškaraca?
- Ja sam od nepravde bežala.
- Pa kud te nepravda ne uvede u neku žensku sigurnu kuću?
Ostali su već gubili strpljenje.
- Žene, prekinite! Čeka nas važan posao.
- Ja neću sa ovim bezobraznim derletom što vređa, a ništa o životu ne zna. Ja sam iz nevolje u nevolju išla. Naradila sam se za dva života. Ostala sam verna svojim principima, a mogla sam se za bogatstvo prodati. Nisam htela, a nokata nemam od teškog rada. I sad će neko bezobrazno derište da stavlja na upit moje poštenje. To ne dam. To je jedino što još imam.
- Dobro, Snežana, čuli smo sve. I mi smo u životu nešto propatili i izgubili, mada nismo stigli sve ispričati.
- Verujem ja vama, ali sam sigurna da niko ovakva iskušenja nije imao.
- Dobro, nije. Ajd sad da idemo. Nećemo meriti kome je teže.
Crvenkapica se nasmejala:
- Snežani je najteže.
- E, sad, vidite li kako me vređa?
- Ma, jok, samo ti se čini. Na leđa ćemo tvoju sliku staviti. Ti si naš heroj i simbol otpora.
- Ma, čujete li ovo?! Ja zaista tražim zaštitu.
Momak sa sviralama i dva vidno smorena praseta povikaše:
- Dosta! Nesloga se ne sme dozvoliti. Moramo delovati udruženo. Svi smo mi žrtve progona. Koalicija mora biti široka i složna.
Konačno su krenuli prema Trojanovom gradu, nošeni melodijom koju su svirale prizvodile. Sa svih strana šume pridruživali su se novi likovi. Bujica je rasla. Snežana je išla na čelu kolone, lepa i ponosna, ne dozvoljavajući nikome da istupi ispred.
Kada su stigli na kapiju grada, sačekao ih je jedan starac sa vrećom i sasvim tiho rekao:
- Ajde sad svi lepo te svirale u džak da ne pravimo zijana bez potrebe.
- Neeeeeeeeee…
- Ajde, deco, ne budite ludi. Zašto da se svađamo? Svi smo mi svoji. Ovo nas samo tuđini svađaju i nihova okorela propaganda. Ja sam čovek star. Svašta sam proživeo. Pa zar hoćete ovde rat da pravimo?
- Ne pravimo mi rat, već Trojan. On je sve uzurpirao. Vidiš da je i drveće u šumi o tome progovorilo.
- A ko je drveću dojavio? Ko je tu izmišljotinu drveću poturio? Jedan strani špijun i otpadnik.
- Ja nisam špijun. Ja imam slobodu govora. Imam pravo da kažem šta mislim i šta je istina. A svi znamo da Trojan ima kozje uši.
- Nema Trojan kozje uši od rođenja. To ste mu vi i vama slični napravili. On brine, on ne spava, on nas brani, o svemu misli.
- Uaaaaaaaa….
- Nemojte, deco, tako. Što ste tako besni? Vi mislite da izvan bakji ima nešto bolje? Nema. Ovde je najbolja sloboda. I od Trajana ste mnogo šta dobili. I opet niste zadovoljni.
- Nismooooooo…prevaraaaaaa…
- Kako prevara? Deco, urazumite se. Eno treće prase zida divan grad. Stanovi za sve. Snežani je nuđeno da bude princeza, a ona se izmotava sa slobodama. Baka i Crvenkapa imaju svoje mesto u novom sistemu zaštite svedoka, starih i nemoćnih. Deca su naše najveće bogatstvo. Vuk je stavljen pod nadzor po svim pravilima društvene inkluzije. I šta vam još treba? Nemojte sve kvariti. Pustite da bajka još traje.
Utom iz grada iskoči vuk i stade pred masu. Za njim se pojavi zla kraljica u pratnji trećeg praseta. Starac se pokloni do zemlje kad se otvoriše širom vrata i na njima se ukaza lično Trojan. Svirale zamukoše, masa se utiša i poče konferencija. Trojan je govorio tiho i sabrano. Kosa mu je u talasima prekrivala deo lica i uši, a odelo mu je bilo skromno.
- Narode moj, ovo što danas gledate je početak jedne nove bajke. Bajke koju svi zajedno stvaramo, marljivo radeći svakoga dana. Ispred nas su izazovi koji su slatki jer otvaraju nove puteve. Narode moj, ja sam deo vas i vi ste deo mene. Samo zajedno možemo stvarati novi svet, a on je lepši i bolji od svih svetova koji postoje. Iz obzira prema damama, neću se baviti procentima, ali verujte da smo i sada bolji od svih postojećih edicija bajki u svetu. Iako tajkunske frule, ili kako se to već zove, ne razumem se u tehniku, stalno gude protiv nas, ne obazirite se. Oni to rade zato što su zavidljivi neradnici. Samo rad može stvoriti nešto novo. Živeo rad, živele bajke!
Trojan se povuče u grad, za njim svita, osmehnuta i zadovoljna, a narod ispred osta u dubokom snu. Govor je bio predugačak za nihov ukus, pa su počeli zevati još na polovini. Budna je ostala samo jedna devojčica, slaba i promrzla, koja je sedela pored vrata i tankim glasićem izgovarala:
- Da li neko želi kupiti šibice?
Niko je nije čuo.
