Draga deco, svašta vam je vaša okolina govorila za sve ove godine. I vi ih, hvala bogu, niste poslušali.
Gledali ste zabrinuti svet oko sebe, skučen u sašaptavanju i odmahivanju rukom, nekad plačan, nekad besan, ali uvek bez izlaza. Rekli su vam: ti si mali, ne razumeš. Sada znate da biti mali nije uzrasna kategorija, već stanje svesti i duha.
Posmatrali ste ih u beskonačnim diskusijama, napadali su vas sa televizija, ukinuli vam dečije programe da bi vam od jutra do mraka tumačili svet. Slušali ste ih po slavama i komšilucima, a vama su rekli: ćuti, nemaš ti pojma. Sada znate da imati pojma nije vezano samo za razumevanje stvari, već za sposobnost da se to razumevanje pretvori u akciju.
Živeli ste među njima dok su uzdisali za svojim izgubljenim bitkama. Nisu se stideli da prepričavaju kako su za sitniš prodali zanose i dozvolili da budu izigrani, kao da su slobodu na kredit kupovali, pa došli do limita. Gledali ste ih vedre na starim slikama, citirali su vam ono u šta su verovali, a hodali su sa vama kroz život kao na smrt osuđeni. Vama su rekli: ne znaš ti kako je meni. A vi znate da biti razočaran i odustati od uspravne kičme posle pada nije neminovnost, već bežanje u kukavičluk.
Gledali ste ih kako pristaju, kako saginju glave i rekli su vam: ni ja ne bih, ali moram. A vi znate da je moranje protiv principa samo odraz odustajanja od sebe, priznanje da ste ništa.
Sumnjali ste da nemaju rešenje dok su pred vama kršili prste u nemoći da vas zaštite i da vam pomognu. Mislili ste da su mudri, verovali ste da su sposobni. Žalili ste se na neke nepravde očekujući sagovornika, nekoga ko će se založiti i ukazati na pravi put, a oni su vam rekli: beži u sobu i uzmi knjigu, bolje ti je. A sad znate da im je bilo lakše da vas zatvore, nego da se suoče sa sopstvenom nemoći. Stavili su vas u zatvor, a vi ste jedino mislili kako da iz toga pobegnete, domognete se svog neba i svežeg vazduha.
Čekali ste ih da završe sve obaveze, bili ste sami dok su leteli sa jednog na drugi posao, stizali iscrpljeni i besni. Želeli ste da se družite, da pričate, idete u bioskop, sanjate, budete ušuškani i sigurni. Nije bilo prostora. Kada ste se ljutili, kada ste besno lupali vratima jer vas ne čuju, oni su vam rekli: sve smo vam dali, a vi ste nezadovoljni. A vi znate da sve nije isto za svakoga. Niste želeli njihovo sve jer je to pristajanje na ropstvo u koje su pokušali i vas da uguraju.
Posmatrali ste ih kako besno viču kada ih niko ne čuje. Čitali ste kakve ih muke snalaze. Čudili ste se kako mogu da trpe, kako ne propište, a onda ste se razočaravali kada biste shvatili koliko su poslušni u uslužni tamo gde su vidljivi, kako su spremni na saginjanje i spuštanje pogleda. Plašili ste se zajedno sa njima dok se osvrću na najmanji trzaj. Želeli ste da budu hrabri, a oni su vam govorili: ćuti i slušaj, vremena su teška, ko se čuva i bog ga čuva, ne moraš uvek ti sve da kažeš.
I vi ste zaista ćutali. I gledali. I shvatili da oni ništa ne znaju. I da se to više ne može kriti. Jer vi nećete da budete mali, da se pravite kako nemate pojma o čemu se radi, da date sebi privilegiju razočaranog ništa dok se oni prave kako ne postojite, nećete da trpite zidove na mestima gde su trebali biti prozori, ne pristajete na odsustvo vazduha dovoljnog za sve. Jer znate da govorite. I mislite. I odavno vam je sve jasno, samo ste mislili da to treba da reši ovaj svet u koji ulazite, ali se taj svet pokazao kao plašljiv i nepouzdan. On i dalje sedi i navija za vas u sigurnosti svojih fotelja. Menja kanale, ali vas bar deklarativno podržava. Verovatno je svakome od vas rekao: bravo, ali pazi, ne moraš baš ti biti u prvom redu. Ne slušajte ih. Oni ne znaju, ili su zaboravili, ili nisu nikad ni osetili, kako je moćno kada znaš da si na pravom mestu, kada konačno oslobodiš ventil koji su ti oni davno zakočili sopstvenim strahom.
