Dok gledam studente kako šetaju, voze, skaču, dočekuju se, grle i podržavaju, sećam se…I znam da sam čekala ovaj trenutak, nekad verovala da će stići, nekad je izgledalo beznadežno.
Sećam se da sam imala đaka koji ni po koju cenu nije hteo pisati latinicom. Jer je to ustaško. Jer se osećao kao izdajnik. Nije ga zbunjivalo što na času engleskog mora koristiti to pismo. U njemu je sve bilo podeljeno na nas i njih. Bilo je to kasnih devedestih.
Sećam se da sam imala đaka koji nije hteo slušati klasičnu muziku. Sa takvih časova je izlazio. Kada bih mu upisivala neopravdani, bio je ravnodušan i prkosno miran. Branio je osećaj tradicije. Koncerti folk zvezda su bili poželjni. Sve drugo je bio snobizam. Ili pokvarenost zapada.
Sećam se da sam imala đaka koji nije hteo stajati uz himnu. Sedeo je iz inata. Posle interne rasprave u kojoj nije mogao ništa objasniti niti ponuditi bilo kakav argument, poslala sam ga kod direktora. Ne znam zašto. Valjda iz lične nemoći pred besmislom.
Sećam se učenice koja je tokom razgovora o planovima za budućnost rekla kako želi biti učesnik rijaliti programa. Nije pominjala izbor neke škole, nedoumice oko upisa. Sedela je zanesena i pričala o svetu gde se sedi, svađa i zarađuje. Isticala je sa zadovoljstvom kako u svemu tome može biti najbolja.
Gledala sam proteranu decu iz Krajine, sa Kosova, iz Bosne dok čekaju u školskom hodniku pribor i odeću ili stiskaju besplatnu pogačicu. Nisu pričali o starom kraju. Nisu ni pisali o tome u pismenim zadacima. Jad su čuvali samo za sebe, duboko. Oči su im bile prazne i nepomične, uvek su gledale preko ramena, kao da se nisu snalazile u licima i pejzažu novog mesta u koje su nasilno presađeni.
Stajala sam u učionici i gledala tišinu 3. maja popodne. Deca su tražila objašnjenje i utehu. Želeli su da je Ribnikar daleko. Pričali smo nepovezano. Nabrajali su vesti koje su napabirčili, brutalne i senzacionalne. Rekla sam im kako je i ubica žrtva. Bili su zbunjeni.
Zatim je sledilo sve drugo. Nastupila je tišina. Mučna i obeshrabrujuća. A posle toga studenti i sa njima provala svega onoga što jesmo mi svi, obični ljudi, željni mira i pravde. Mi, većina. Mi, koje su, zajedno sa našom decom, držali u getu, preko kojih su bacali prostakluk, mržnju, podele i laž. Planski i proračunato. Neoprostivo dugo. Sve dok nas nisu doterali do ćutanja i zaziranja.
Dok gledam studente, znam da je istina tu. Radost i suze kroz radost. Kolektivno buđenje i katarza. Raširene ruke prema svima. Želja da se prekorači preko ličnih granica. Istina da se može i mora biti svoj, bez obzira na cenu. Saznanje da nas razlike ne udaljuju, već nude slobodu. Hrabrost da se sve stvari nazovu svojim imenom. Otpornost prema manipulaciji.
Lepo vaspitanje je ponovo u modi. Kao i razgovor bez nadvikivanja, demokratija bez pritiska i nametanja. Hiljade novih lica, bez glamura i estradnih atributa, šeta ulicama. Sastavljaju rečenice i misle svojom glavom. Pevaju himnu, nose zastave, poštuju običaje. Umeju da se nametnu kao sagovornici i zagovarači. Postaju novi idoli. Brišu granice koje su postavljene iz lične koristi. Tope žicu oko geta. Otkrivaju lice ovog naroda. Ono je dugo bilo sakriveno u strahu od novog dana u kome nema ništa do golog preživljavanja.
Dok gledam studente, sećam se svega čega sam se stidela i bila nemoćna.
