Pre nekog vremena jedna učiteljica je povukla za kragnu svog učenika. Roditelji su se žalili. Odmah je suspendovana. Dok se ne utvrdi da li je kriva. I svi su o tome pričali, pisali, analizali, zauzimali stranu. Televizija, novine, portali za male i velike. A onda je učiteljica amnestirana. Nije kriva. Ali je ostala obeležena.
Pre nedelju dan je osvanuo izveštaj o nezapamćenom lopovluku. I skoro niko o tome ne govori. Oni koji su dokumentovano i javno prozvani, slobodno šetaju. Pokrali su dečije pare, milione evra dečijih para. I nisu obeleženi.
Učiteljica je ugrozila integritet deteta, oni nisu. Tako je sistem i njemu naklonjeno javno mnjenje donelo svoju odluku.
Izveštaj BIRN-a svedoči o velikoj krađi NAŠEG novca koji je bio namenjen NAŠOJ deci, NAŠIM starima, NAŠIM nevoljnicima svih kategorija. Otkako sam ga pročitala nije mi dobro. Kako dani prolaze, sve mi je gore i mučnije jer gledam ćutanje, mirenje, izvlačenje i svaku drugu vrstu kolektivnog murdarluka.
A kako ste vi? Da li ste lupili besni lajk, malo vikali po kući i u kafani, ili ste rekli da to nije vaša stvar? Koliko vidim, svi se ponašamo tako. Malo ćemo vikati i proći će nas.
Niko se od takozvanih institucija nije oglasio. Tužilaštvo ćuti već godinama iako zna za ovu pojavu. Ministarstvo za brigu o porodici i beogradska uprava takođe. Ministarka prosvete smatra da to nije njena stvar jer se skandal nije desio u okviru njenog ministarstva. Ni jedna informativna kuća sa nacionalnom frekvencijom nije o ovome progovorila, ali je zato jutros opet gostovao Kristijan Golubović. Nebitno je o čemu je pričao.
Jedna grupa ljudi je pokrala milione evra. Ti novci su trebali biti utrošeni na suzbijanje vršnjačkog nasilja, na decu sa invaliditetom, na obuku gerontodomaćica, na podizanje svesti o toleranciji, solidarnosti, empatiji, ljudskim i maninskim pravima. Ti novci su ukradeni, svesno i ciljano. Ukrali su ih pišući projekte namenjene ranjivim grupama. Jer to na konkursu najlakše prolazi. Znači, svesno su presavili tabak i napisali da če se baviti NAŠOM decom. Ali, to uradili nisu, već su napisali izveštaje u kojima su lagali, u kojima piše da su radili po nepostojećim školama, da su održali radionice koje su plaćane po par hiljada evra, da su krstarili zemljom Srbijom pronoseći dobru misao i talas prosvetiteljstva. Njihovi nadležni su ovakve izveštaje usvojili. Usvojili su takve izveštaje čak i ove godine. I svake prethodne. I sad nemaju ništa da nam kažu. Lopovi se i dalje šetaju slobodni. Niko ih do sada nije ni pipnuo. Zašto? Zato što pripadaju odgovarajućoj partiji? A na njih upiru prstom oni koji su neka opozicija? Zato ćute? Zato su i dalje na slobodi? Zar krađa od biblijskih vremena nije kažnjiva? Zar ni deset božijih zapovesti ne vredi ako si partijski prihvatljiv?
Ne zanima mene ko je na vlasti i ko se trenutno za nju bori. Krađa je krađa. U svim narodima, u svim religijama, na svim meridijanima. Samo kod nas nije.
A kod nas su pobili decu u maju.
Kod nas je više od dvadeset žena ubijeno u porodičnom nasilju.
Kod nas su domovi za stare premali. Staračka nemoć i bolest su prepušteni porodicama da se o njoj brinu kako znaju i umeju.
Bolnice nam se raspadaju, nemamo ni lekara, ni sestara.
Deca sa invaliditetom i deca sa posebnim potrebama su i dalje marginalizovana i ostavljena svojim roditeljima. Sve dok su im ti roditelji živi. A posle, sam bog zna.
Sve više je beskućnika. Gladnih. Neobučenih.
Umiruće lečimo solidarnim porukama.
NJIHOVE pare su pokrali. Bez srama, bez stida. Svesno. Pitam se na šta su ih potrošili. Da li ih smeju dati svojoj deci? Plaše li se bilo kakvog greha?
Kakvi smo to mi ljudi ako nam se sve ovo dešava, a mi ćutimo i gledamo svoje posla?
Pobiju nam decu, a mi nastavimo da idemo u školu kao da se ništa nije ni desilo. Kažemo da nam je žao i nastavimo dalje. Onda nam raspuste decu pre vremena, dva meseca posle masakra, mi se začudimo i nastavimo dalje. Onda nam kažu da će o svemu dobro razmisliti, pa na početku godine dobijemo Smernice otkucane na dva lista hartije u kojima se učitelji pozivaju da mesec dana rade na razvijanju tolerancije i empatije kod dece. Mi znamo da je to bez veze sa realnošću, ali napišemo da smo uradili i nastavimo dalje. Svakog dana posle toga u vestima slušamo o tučama, povredama, ubistvima, ali nastavljamo dalje. Ćutimo i čuvamo svoj mali svet. Kao što ga čuvamo i kad vidimo isprebijanu ženu. Kao što se seljačimo kada pravdamo nasilnika, jer ne bi on bio takav da ga ona nije izazvala. Ćutimo i kad vidimo stare i nemoćne. Hvatamo se za novčanik kada naiđemo pored prosjaka. Šaljemo SMS kad nam iskoči poziv u pomoć. Osećamo neprijatnost u društvu invalida. Ne znamo kako se priča sa autističnim detetom. Ćutimo. I mislimo da će proći samo od sebe. Jer se to nas lično ne tiče.
Dok mi ćutimo, mangupi nam kradu pare. Jer im se može. Jer su na vlasti.
E, sad, kad god pogledamo svoju decu, treba da znamo da su opljačkana, da im je uzeto nekoliko miliona evra. Kad god se setimo tregedija iz maja ove godine, treba da znamo da se možda ne bi ni desile da su pokradene pare otišle tamo gde su namenjene. Kad god nam se stara osoba požali na bolest i samoću, treba da znamo da je nihove pare neko potrošio na bahati provod. Kad god se probudimo treba da znamo da nam se neko smeje i ruga jer misli da smo glupi, jer misli da je nedodirljiv pošto ga čuva partijska knjižica i društvo istih takvih lopova.
Treba jednom da raščistimo da je lopov – lopov. I da to nema veze sa politikom. Ima veze sa moralom, sa čašću, sa obrazom, sa istinom.
