Tri događaja, naoko nepovezana, slila su se u istu ravan samo zato što su se desili jedan za drugim. Slučajno? Ili su želela nešto da objasne? Da izoštre sliku.
Događaj prvi
Volim Andrića. On je jedan u koga potonem posle prve rečenice. Čuvam ga za dane mutnih i zbrkanih misli koje on poređa u jasne redove i poništi konfuziju.
Radovala sam se i seriji o njemu. I prestala da je gledam kada je u jednoj epizodi akcenat stavljen na političku klackalicu Krleža – Andrić. Tako je Andrić postao motika u rukama onih koji neprekidno kopaju stare rovove, nekada otvoreno vičući, a nekada perfidno i prikriveno, uz reč, uz priču o piscu koji je nad mržnjom zastajao i tražio joj korene. Zar nije bilo već dovoljno prepucavanja oko Andrićeve ekavice, u prebrojavanju gena dva zavađena naroda, u potrebi da mu se mrtvom tačno odredi kome pripada?
A onda će isto to društvo tražiti od mene da u školi otvaram vidike međunacionalne saradnje. Društvo koje kroz večernju porodičnu seriju poručuje kako nas oduvek i bez naše krivice zbog nečega nisu voleli. Društvo koje na priredbe drugih naroda šalje batinaše i ne dozvoljava policiji da se umeša jer je priredba privatna. Jer oni nemaju ništa s tim. Samo škola ima?! Tako nam poručuju u javnim biltenima, nacionalnim čitankama i smernicama. Javno. Izričito. Da li su iskreni? Ne, nisu. Glasno su to rekli samo zato što moraju.
Događaj drugi
Moja unuka izlazi da se igra sa devojčicom koja ima izvesne smetnje u intelektualnom razvoju. Same su. Lepo se slažu. Nešto pričaju. Sede na klupici ispred dvorišta. Voze bicikl. Prave venčiće od cveća.
Kada izađem da ih obiđem, susretne me komšinica. Čudi se kako sam dozvolila ovo druženje. Kada upitam zašto, ona mi glasom ilegalca objašnjava čije je to dete, izvodi narodnu medicinsku anamnezu i sve sklonosti tog deteta. Gledam je kao duha sa sedmog kruga pakla, ali ipak u sebi zebem. Da li postupam pravilno? A onda se zgrozim nad samom sobom. Pokajana ulazim u kuću i čekam rasplet. Deca će presuditi, kažem zidovima.
Uveče unuka dolazi i žali se što je mrak tako brzo pao. Dok se nevoljno rasprema, pita: „Mogu li i sutra da se igram sa Jovanom?“ Odahnem srećna jer postoji deo sveta koji je bolji od nas odraslih.
Tom boljem svetu nisu potrebni protokoli i seminari u vezi sa inkluzijom. Oni to imaju u krvi, ali ih svet kasnije zbuni i probudi u njima duh elitizma, mržnje i pristrasnosti. Čim počne da im objašnjava kako postoje razlike koje treba da uvažavaju. Čim počne da se zaklinje kako razlike treba poštovati. Jer deca ne čuju ušima. Oni osećaju dušom. Osećaju kako ih lažemo, kako izgovaramo ono u šta ni sami ne verujemo.
Događaj treći
Nedelja veče. Sedam ispred televizora potpuno odsutna i mehanički gledam kajron koji leti. Nižu se vesti za koje redakcija procenjuje da su značajne. A onda pročitam kako su španski naučnici konačno, posle niza godina temeljnih analiza, došli do uverenja kako je Kolumbo sefardski Jevrejin iz zapadne Evrope. Namah poželim da se sa TV programa premestim na portal i pročitam da li mu je to olakšavajuća ili otežavajuća okolnost, a onda odustanem pred sumanutošću činjenice kako tom istom čoveku nije bilo dovoljno da bude moreplovac, pa čudnom igrom sudbine i povoljnih vetrova otkrije novi kontinent, već je bitno i to čiji je potomak. Svetska se javnost verovatno sablaznila nad ovim otkrićem.
I opet će se naći dve suprotstavljene strane. Opet će se neki pitati zašto je istraživanje baš sada promovisano jer je ovaj trenutak osetljiv. Niko neće postaviti pitanje zašto se uopšte išta ispitivalo. Zašto je zaboga bitno šta je bio Kolumbo po veri i nacionalnosti? Zar doprinos čovečanstvu kroz ličnu žrtvu, hrabrost, umetničko delo, naučno otkriće ne svrstava bilo kog čoveka u građanina sveta?
Ako je bilo koji moj đak pročitao ovu vest, gledaće me začuđeno svaki sledeći put kada budem govorila o uvažavanju drugih ljudi bez obzira na poreklo, pol, veru, boju kože i slično. Ja sam samo kamenčić u disharmoničnom horu koji mu napada svest, ali se samo od škole traži da ispuni najviše zahteve multikulturalnosti.
Posle svega
Sabiram utiske. Ogorčeno branim školu. Nije ona čarobni štapić koji može sve brljotine ovog društva poništiti, izglancati i napraviti poželjni model.
Sećam se zatim svih mojih đaka koji su drugačiji, bez obzira kako, zašto i koliko drugačiji. Neki su nestali, popili su ih, potrošili, progutali. Neki su uspeli. I sad im vidim oči, stisnute vilice, male pesnice kada se brane od onoga za šta nisu krivi. Gledam ih kako sede izdvojeno, stoje na odmorima sami ili u društvu sličnih. Čujem odlomke rečenica roditelja one druge dece koji ne dozvoljavaju da njihova deca dele klupu sa ovima jer…nedostojno je objašnjavati.
Tužno je čemu su me sve oni naučili. Preko njih sam shvatila kakva je privilegija biti deo većine. Kod njih sam videla duboku bol, nesrazmernu godinama i ničim zasluženu, onu bol koja te tera da se braniš od nepoznate sile, a nema ti pomoći. Tim suzama nema utočišta. Jer ne postoji mesto u svetu gde će da se izliju. One se vraćaju u dušu i peku nanovo i još više.
Ti drugačiji su mi pokazali šta je istinski strah, onaj momenat kada ne znaš sa kim smeš da progovoriš, da li smeš da se javiš. Kada te ne čeka podrška, već prezir, a ne možeš biti bolji od sebe, čak i kad si bolji od svih drugih. Strah od društva, strah od gladi, strah od povratka kući, stišani glas kada izgovaraš ime roditelja, kada se praviš da ne znaš koje im je zanimanje, kada kriješ gde stanuješ, kada pitaš ima li besplatne užine.
Drugačiji su mi pokazali kakva je sreća kada uspeš, koliko se tada pluća napune slatkim vazduhom, jer si uspeo uprkos svemu. Sećam se kako smo se tada grlili. Ne bučno, ne napadno. Grlili smo se uzdržano jer drugačiji znaju da je uspeh samo trenutak koji tek treba braniti.
Ima li nade da će svi moji drugačiji jednom biti deca sveta, da im se neće meriti kolorit, rodoslovlje, verska dogma, modni trend, motorika i sposobnost računanja? Ili će većinska matica svojim uverenjem na kraju prebojiti baš sve što odstupa od standarda? Pisca nacionalno klasifikovati, moreplovcu okačiti etiketu na pramac, devojčici nacrtati krug iz koga ne sme izaći.
