Prva priča (sredina sedamdesetih)
Živimo u novom naselju kakva se tada grade. Slične zgrade, betonske staze i travnate kocke. To zovemo dvorištem i ceo naš dečiji svet je omeđen, ali slobodan. Dane provodimo napolju. Onaj ko nije tu je ili kažnjen, ili zaposlen nekom kućnom obavezom. Jer, i to je postojalo. Kućne obaveze za decu, pa kad se obave, može se napolje. Školske obaveze su, takođe, postojale. Naši roditelji su držali do uspeha u školi. On se podrazumevao, zahtevao, raportirao, jer je i on bio uslov za napolje. A onda te to natera da sve domaće uradiš što brže možeš, i to sam, jer su roditelji uvek bili preopširni za dečiji ukus.
Ali napolje je bilo najvažnije. Samo tu je život. I igra. I razgovori. I svađa. I tuga. I smeh. I rivalstvo. I sve ono što deca uvek rade.
Igračke se nisu nosile. Osim lastiša, klikera, lopte, nekad bicikla. Školica se crtala parčetom ciglice koju smo čuvali ispod stepeništa, a kad se dođe do krede, prokrijumčarene iz škole, bio je to čist luksuz.
Oblačila se garderoba za napolje. Nipošto školska ili svečarska. Zato smo se nabrzinu presvlačili, a sećam se i jednog dana kada nisam imala vremena da se presvučem, pa sam pantalone navukla preko plisirane suknjice. Uspela sam nekako da je naguram trčeći niz stepenice.
Majke su nas nadzirale provirujući kroz prozor, ali su kontrolori bili i svi oni odrasli koji bi kroz naše dvorište prolazili. Igra se tada stišavala, svako od nas bi se uprepodobio, kulturno se javio, jer bi u suprotnom rizikovao kaznu za napolje. Kada bismo sa igrom prekardašili, bili preglasni, stigli prerano, ili zagazili u vreme kućnog reda, od dva do pet, na terasi se ukazivala tetka Olga. Bila je visoka, stamena žena, sa nekim mačijim naočarima i natapiranom kosom. Pojavom bi spustila graju za nekoliko decibela, ili nas razjurila ako sat pokazuje dva i pet. Mrzeli smo je iz dubine duše, ali samo u dečijem krugu. Strepeli smo kada sa roditeljima prolazimo pored nje, jer, ako bi se požalila na naše ponašanje, sledila je tirada o sramoćenju porodice. I kazna za napolje. Jer smo nevaspitani.
Nismo se bunili. Mislili smo da tako treba, iako nam često nije bilo pravo, ali smo, čini mi se, naučili kako da stignemo do lične slobode i izborimo se za ono što nam je bitno, kako da se suočimo sa neprijatnostima, ili ih izbegnemo, kako da efikasno završimo sve obaveze i posvetimo se sebi. Naučili smo i da se naša sloboda pruža do granice koju nam postavljaju drugi ljudi, jer nismo jedini na svetu, nismo najvažniji. Tuđi svet nam može zasmetati, ali vidik je uvek otvoren, oči se mogu okrenuti i na drugu stranu ako si stekao dovoljno širine i visine.
Druga priča (sredina devedesetih)
Moje dete se igra u velikom parku preko puta kuće u kojoj živimo. Odlazi tamo sama od svoje šeste godine. Uvek joj oblačim nešto jarkih boja, pa je mogu videti kroz šiblje i rastinje. Radijus kretanja joj je ograničen daljinom mog pogleda. Ostali delovi parka i ulice iza su zabranjeni. Plašim se raznih ljudi koji se tuda muvaju.
Dece je mnogo. Svako nosi po neku igračku od kuće, razmenjuju ih, sve je nekako u tom prostoru zajedničko, trče, voze bicikle, prave kule u pesku, slobodni su i niko im ne smeta. Odrasli su samo dekor. Kada se pojavi dete sa pratnjom, kada ta pratnja počne da se meša u igru, uspostavlja pravdu i poredak štiteći svog mezimca, igra puca. Moje dete dolazi kući besno i neraspoloženo. Shvata to kao nepravdu.
Jednoga dana mi u dvorište stiže delegacija dece, na čelu sa mojim. Uznemireni su i uplašeni. Pričaju svi uglas. Jedva razabiram da im je neki čovek oduzeo loptu i neće da je vrati dok mama ne dođe po nju. Ja sam najbliža mama, zato sam izabrana. Pitam ih šta su radili, čime su ga naljutili i krećem po pozivu. Idu iza mene, odgovaraju, vode me do zgrade iza parka i tu sam već ljuta jer je prekršeno pravilo da se iza kruga fontane ne sme ići, ali ćutim i ostavljam to za posle.
Na prozoru visokog prizemlja, sa loptom u ruci, nalaktio se robusni i neispavano podbuli čovek. Dočekuje me ironično: „Vi ste mama?!“, meri me od glave do pete i grdi decu koja su ga probudila lupajući loptom o zid. Ja stojim posramljena i nema, u neverici, jer je podne, ali se brzo opasuljim i tražim da se lopta pod hitno deci vrati. Pitam ga zašto je bilo neophodno da se zove mama, zašto taj nesporazum nije rešio sam sa decom, a on mi odgovara kako je morao da vidi roditelja tako nevaspitane dece. Baca loptu daleko preko nas, zatvara prozor i ostavlja me nemoćnu u krugu od šest pari dečijih očiju koje me gledaju sažaljivo i tužno. Jer deca ne vole ponižene roditelje. A ne vole ni nepravdu. Ni bahatost.
Razišli smo se ćuteći kao svedoci nečega sramotnog, ali su ta deca shvatila da iza zaštićenog kruga postoji zlo od koga se moramo izmaći ako želimo ostati čisti i neoštećeni. Naučili su da su neke granice postavljene smisleno, da izaći iz kruga fontane može biti rizik sa kojim neće moći da se izbore. Za vremena u kojima su rasli, čini mi se, ova lekcija im je bila dragocena.
Priča treća (vreme sadašnje)
Danas nema napolja bez roditelja. Dakle, nema slobode da budeš to što jesi, da te društvo vršnjaka oblikuje, da se boriš, da uživaš, da se odmeriš, snađeš, trčiš, padneš, oguliš koleno, ali da ne plačeš jer te povreda vodi kući. Deca se igraju, a roditelji stoje okolo kao kontrolori i koordinatori. Oni rešavaju sukobe, usmeravaju igru, štite i odvajaju, dodaju vodu, tegle torbe sa igračkama, prte trotinete i guraju bicikle. Dete se ne sme isprljati, ne sme se udariti. I, što je najvažnije, svako je odgovoran za svoje dete. Nikako se ne sme opomenuti ono tuđe. Jer, niko više ne veruje u dobru nameru. Stranu sugestiju shvataju kao gaženje ličnog prava, ugrožavanje teritorije ili čistu zavist. Danas bi Olga iz prve priče verovatno bila prijavljena za nasilje. Ili bi dobila batine od starije dece iz kraja.
Danas se svako u parku igra svojim igračkama. Razmene su retke i mučne. Obično ih obavljaju odrasli umesto dece. Nekad je to dovedeno do apsurda. Kada je moja unuka (četiri godine) uzela lutkicu druge devojčice (tri godine), mama te devojčice je zahtevala da se lutkica vrati na mesto sa koga je uzeta. Po svim pravilima pedagogije sa društvenih mreža objasnila je mojoj unuki (4) da mora prvo tražiti dozvolu od njene ćerke (3). Ja takav razgovor ne mogu ni da zamislim. Drugi put je jedna baka poredila kvalitet lopatica za pesak, pa je zaključila da se moja unuka može igrati takvim lopaticama kada joj to roditelji kupe. Danas sam nemoćna kao i onda ispod prozora na visokom prizemlju kada me unuka pogleda plačno i upitno. Kako da objasnim besmisao, glupost i plitkost umišljene veličine? Odrasli su prestali da budu objektivni korektori, prestali su da crtaju lične granice dozvoljavajući sebi i svom detetu da se šire preko svega na šta pomisle da imaju pravo. A ta prava su istakli iznad svih obaveza.
Danas su roditelji uplašeni. Ne mogu spokojno sedeti kod kuće dok deca jurcaju okolo. Jer se oko te dece često okuplja svo zlo ovog sveta. Ne prođe ni jedna nedelja, a da se ne desi nešto strašno. Otmice, nasilje, tuče, pucnjava. Deca rastu uz reči: pazi, ne veruj, skloni se, javi se, beži…Deca su locirana pametnim satićima i mobilnim telefonima svakog momenta. Okovana im je sloboda, oduzeto im je ono što im je neophodno da bi postali ljudi. Paranoja je postala kolektivna. Rešenje se ne vidi. Jer neće da se vidi. Jer smo se pomirili sa tim da rešenja nema. Danas bi mama iz druge priče bila nasmrt prebijena. Čitali bismo o njoj par dana dok je ne zameni neko dete razbijenih zuba, ili mladić sa pogrešnim navijačkim šalom.
Danas smo žrtve straha, pomešanog sa sebičnošću uverenja da smo jedino mi bitni, začinjenog kvazipedagogijom. Roditelji žrtve proizvode decu žrtve. Decu bez slobode, ali lepo obučenu, bez fleka i odranih kolena. Decu bez manira da se poštuje stariji, ali sa svešću o ličnim pravima. Decu koja ne umeju da preveslaju prepreku, fizičku ili ljudsku, ali znaju da formulišu zahtev. Decu koja vide samo moćne roditelje jer se rupe na čarapi kriju i od samih sebe. Decu koja misle da je dovoljno da postoje, koja preziru i odbijaju mehanizam zasluge. Decu koja rastu u kavezu predrasude da je sve takmičenje, da je jednakost slabost nemoćnih. Decu kojoj smo uzeli sve. I napravili projekat lične karikature.
