Mnoštvo je članaka o postavljanju granica u vaspitanju dece. Često se pitam odakle takva poplava saveta, a onda se setim, iz sopstvenog iskustva, kako je bilo lako zamisliti granicu, povući crtu, ali se setim i toga koliko su ivice te linije bile porozne i teško održive. Jer…dete ima potrebu da liniju čepa. To mu je u prirodi. A roditelj mora da je sačuva zbog višeg interesa svog deteta, kaže teorija, ali taj roditelj je nekada umoran, nekada se prepušta inerciji, nekada jednostavno nema živaca, nekada se sažali nad patnjom svog deteta…razlozi su bezbrojni…
Zašto ovo pričam? Zato što znam da je postavljanje i održanje granica za roditelja često teže nego za dete. Zahteva samodisciplinu. I isključivanje emocija. Onih emocija koje omekšavaju i teraju da se popusti. Jer je dete neutešno i uskraćeno. Na tom ispitu sam se čestito ispadala, ponavljala gradivo, pa opet ispočetka.
Kad god razmišljam na ovu temu, setim se nekih priča mog starog profesora koji je svoje časove hemije često znao prekinuti, pa ispričati nešto od čega se postaje čovek. Tako je on to govorio. Bio je on izuzetan predavač, gospodin od formata, duhovit. Znao je da priču osmisli, vodi je lagano do vešte poente koja se nije sadržala u tumačenju, već u tišini za varenje i razumevanje.
Jednom nam je govorio o tome kako je kašnjenje nedopustivo. Ono vređa dostojanstvo osobe koja nas čeka. Njegova deca su to naučila na vrlo interesantan način. Bili su u sezonskoj kupovini garderobe u Beogradu. Dovezao ih je i parkirao se u centru. On lično nije voleo da cunja od prodavnice do prodavnice, sedeće u nekoj kafanici, ali je tražio od dece i supruge da odrede koliko im vremena treba. Na njihovu računicu galantno je dodao još jedan sat i napomenuo da tada, baš tada, ni minut kasnije, kreće za Šabac. Naravno da su zakasnili. Profesor je zaista u određeno vreme seo u prazan auto i vratio se kući. Ostatak porodice se dovezao autobusom.
Kada sam čula ovu priču, bila sam zaprepašćena. Mislila sam da je surov, uobražen, grozan. Kroz glavu su mi prolazile slike njegove dece kako stižu na parking, očajno se okreću, umorni su, vuku kese, prebiraju novac za bus. Žalila sam ih.
Kada sam postala roditelj, priča je dobila drugu stranu. Zamišljala sam samo njega kako se vozi natrag sam. Da li se plaši, grize li ga savest, da li želi da se vrati, koliko mu je bilo dugo čekanje da svi stignu…ipak, nije odustao.
Cilj ponekad zahteva žrtvu. I ponos.
Druga njegova priča me naučila urednosti. Govorio je o slučajnom susretu sa jednom prijateljicom, velikom damom od stila. Razgovor se malo odužio i ona ga je pozvala kući na kafu. Sve njegove iluzije su se srušile čim je prešao prag. Kuća je bila u haosu, prljava i zapuštena. Svuda je visila odbačena garderoba, češljevi, razmontirana šminka. Sa ogromnim prezirom, gotovo sa gađenjem, profesor je rekao: „Draga moja deco, ona je za mene tada prestala da postoji. I kao žena, i kao dama, i kao prijatelj. Ona je lažov.“
Bila sam tada srednjoškolka. Majka je vodila sa mnom ogorčene ratove oko raspremanja kuće i sobe. Nije vredelo ništa. Sve do ove priče. Nikada više nisam izašla iz kuće preskačući preko loma. Kad god bih u ženskom besu, u poslednjem trenutku fiknula sa sebe suknju, presvukla se, a onda zgrabila drugu majicu, pa bacila i nju, preko gomile me je gledalo zgađeno lice mog profesora. Dok sam se u trku šminkala istovremeno preturajući po policama sa nakitom, znala sam da se sve spolja mora slagati sa onim što imam u sebi, ako ne želim biti samo glumac koji nosi tuđi kostim.
Cilj ponekad zahteva iskrenost. I hrabrost da se osećanja pokažu, da se stvari nazovu svojim pravim imenom. Cilj zahteva okrenuto ogledalo i bačenu udicu na pravo mesto, bez kompromisa, eufemizma i patetike.
Granice su samo sredstvo do cilja. Za decu su granice povučene linije koje ne razumeju. Ili ih tumače kao roditeljski kapric. Moraju osetiti šta ih čeka na kraju.
