Ja sam od onih koji nemaju običaj da vežu konja gde im gazda kaže. Uvek moram da razumem zašto baš taj konj i kako je izabrano dato mesto, a neophodno mi je i uverenje u kredibilitet gazde. Zato ovih dana imam bezbroj pitanja. Počinje škola i ja je, možda po prvi put, ne vidim kao rutinu, već kao nepoznanicu i neizvesnost. Ne znam kako se ponašati u poplavi protivrečnosti, ne razumem šta se od mene traži i očekuje, nemam čarobno dugme da se uravnotežim u okruženju disharmoničnog hora kome su pomešane partiture, pa ne zna ni šta peva, ni ko mu diriguje.
Neko će reći: ti si profesionalac, poštuj struku…Ali moje profesionalno ne podrazumeva kolone i registratore, već četiri razreda živih očiju. Oni žele da veruju.
Kako da budem stabilna poluga za svoje đake kada su temelji oslonca potkopani?
Da li su vaspitanje, patriotizam i moral isto što su i pre bili?
Imam li još uvek moć da branim vrednosti koje stvarnost demantuje na najvulgarniji način?
Hoću li imati strpljenja da sagnem glavu i ipak oćutim ono što ne mogu da branim?
Kako da razdvojim savest od svesti? Svest da su pogrešne stvari u školi dovedene do usijanja i savest koja mi ne dozvoljava da na to pristanem. Svest da ću ostati bez posla ako imam savest.
Čime da branim opravdanost i neophodnost sadašnjih školskih programa, nesuvislo opterećenje svojih đaka od kojih se zahteva sedmočasovno sedenje nad gomilama činjenica? Imam li mapu koja im objašnjava kuda stižu uz ovakve napore?
Ako me pitaju čemu služi moje znanje, šta ću im odgovoriti bez gorčine i sarkazma koju ovakva analiza i nužna retrospektiva može da proizvede?
Postoji li lek da ublaži mučninu od licemernog žmurenja pred problemima koje se pokriva poslušnim klimoglavom? Ima li blagoslova koji može da se spusti na takvo teme?
Kako stati pred decu i ponašati se kao da se ništa ne dešava kad deca prepoznaju laž, a roditelji znaju istinu i traže rešenje?
Zahteva li se od mene da budem glumac u vodviljskoj podeli ili me društvo ovlastilo za obrazovno-vaspitni rad?
Koliko ću biti još sposobna da kradem smisao u vremenu beznađa?
Zašto se meni stavlja na dušu sve, od težine ranca do nemanja perspektive?
Kako je moguće da se u školu nema poverenja, ali se insistira da deca budu tu? Kako su deca data na čuvanje i učenje onima čiji je svaki sud pogrešan?
Zašto društvo kritikuje u školi sve i ništa mu ne valja, a mene proglašava izdajnikom kada se protiv istog bunim, pa mi kaže: ako nećeš da radiš, ima ko hoće?
Zašto meni prete, a sve druge službe aboliraju od odgovornosti. Zašto kažu: ako se buniš, nećemo slati decu u školu, a upadljivo ćute na sve oblike nerada, neukosti, na načeti sistem koji se raspada po šavovima.
Zašto se od mene traži da radim iz ljubavi, dok ostali rade za platu? Da radim iz ljubavi, ali da isključim srce, postanem hodajući paradoks, da budem bez emocija za trenutak u kome živimo, za decu koju biju, za solidarnost sa kolegama koji ostaju bez posla, za poniženje koje se izliva iz pretnji nadležnih…Zahteva se jedno srce za školu i jedno za posle časova. Jedna usta za učionicu i jedna za slobodno vreme. I novčanik koji se javno prebrojava, večno osporava, čiju debljinu neko sažaljeva, a većina ismeva.
Sa kakvom vatrom se igra društvo koje svoje učitelje ne poštuje, koje se igra pretnjama i ucenama, koje im stavlja povez preko očiju i izvodi ih pred stroj nahuškanih jer nema odgovor ni na jedno od mojih pitanja? Zna li društvo da se deca ne smeju lagati? Čak ni kad su mala. Jer deca za istinom tragaju, to im je u krvi, a kad je nađu, ne odstupaju. Jer smo ih uspavljivali uz bajke. Jer su u školi ipak nešto naučili. Jer više cene slobodu od nas. Jer je život ispred njih.
