Da li ste u prethodne dve godine bili u situaciji da neku svoju istinu objasnite neistomišljeniku? Sigurno da jeste. Nije važno koja je tema bila u pitanju. Nebitno je da li je to studentska pobuna, školski program, otkup mleka, istorijska dešavanja od srednjeg veka do danas, saobraćajni propisi, politika zapošljavanja…i doživeli ste fijasko. Dijalog je ukinut, argumentovana polemika proterana, podeljeni smo u dva nepomirljiva tabora zato što oko nas neoprostivo dugo radi jedna propagandna mašinerija koja, zarad svojih ličnih interesa, stvarnost oblikuje onako kako joj u tom trenutku odgovara. Podeljeni smo i ostavljeni da se branimo kako znamo i umemo. Ili da biramo život u mehuru verujući kako otpad neće stići do naših vrata. Preplavljeni smo vestima, strahovima, najavama predstojeće katastrofe, okruženi namrštenim fizionomijama, tražimo smisao, cedimo nadu iz nagoveštaja, poslednjim snagama se nadamo da će svanuti dan kada će nekim čudom sve ovo nestati i život poteći normalnim tokom. Ili razmišljamo kako pobeći, ostaviti sve, priznati poraz, spasti sebe kad već ništa nije u našoj moći.
Već danima mi u glavi bruje reči jedne mame koja ne može da se pomiri sa kaznom za prekršaj koji je njeno dete napravilo, pa kaže: „Ja sam ga uvek učila da onome ko ga udari, vrati duplo. Zato što ne volim nepravdu.“ Ona ne veruje da će bilo šta drugo pomoći, ni jedan školski mehanizam. Pravdu uzima u svoje ruke, veruje samo sebi, njeno dete je unapred abolirano jer ona zna da „ono nikad ne bi prvo“, ono je izazvano, drugima se gleda kroz prste, ono je vaspitano da uvek govori istinu. I zbog svega toga treba da vrati duplo. Samo tako je pravda zadovoljena. Istina druge strane je precrtana. Lična krivica ne postoji.
Ova mama nije zla. Ne treba je osuđivati. Ona svoje dete uči poštenju, želi častan i iskren odnos, ali ne veruje nikome van granica svog sveta. Ona je produkt stvarnosti koja indukuje nasilje. Njeno nepoverenje je rezultat straha posle svih tragedija koje su se desile. Ona zna da u školi ne funkcioniše sve onako kako treba, da su sredstva često ograničena ili se selektivno sprovode. Oseća nemoć i želi da zaštiti svoje dete na jedini način koji joj je preostao: brani se odmah, vrati duplo. Ona to vidi kao jedini način da se sačuva dostojanstvo. Sistem joj je ostavio samo tu mogućnost. Sama je sa svojom istinom. I nema snage, a ni volje da se pravda.
Preko trideset godina radim u školi i sada prvi put razumem ovu majku iako joj u razgovoru nisam, naravno, dala za pravo. Branila sam instituciju škole, saradnju, dijalog, pokušala da objasnim važnost sagledavanja lične odgovornosti u sukobu i sankcija koje svaka od strana mora da oseti. Ali je razumem, onako ljudski. Zato što je i ona žrtva.
Naš sistem ne postoji. Ni u jednom segmentu. Od institucija su nam ostale samo zgrade i natpisi na njima. Imamo i zakone koji su dobri. Tu su i propisi, interna akta o postupanju u raznim situacijama, sva sila zaštitnika raznih prava, vladine i nevladine organizacije. I sve to samo na papiru. Kada zagazimo u stvarnost, nema ničega, ili ima, ali se to prilagođava trenutnim potrebama vladajuće garniture, ili podleže tumačenju jačeg. Ili se ćuti i žmuri. Jer je istina neprijatna.
Ljudi to vide. Žive sa tim. Svakoga dana, u svakom segmentu, nailaze na iščašene pojave i oni znaju da je nešto pogrešno. Pozivaju se na zakon, iskustvo, znanje, upoređuju se sa drugim narodima, ali na kraju moraju na kolosek koji je trasiran. A on je dvokrak. Ili višekrak. I namerno se takvim ostavlja. Jer samo u takvim okolnostima je moguće držati ceo narod u stanju neprekidne svađe i razdraženosti, loviti u mutnom, činiti nasilje nad istinom, sugerisati da je za krizu uvek kriva ona druga strana.
Kada zakon postane relativan i rastegljiv kao lastiš na iznošenom vešu, pa ga namiče svako kako mu odgovara, kada čast zavisi od strane kojoj pripadaš, kada se zamagli svaka stručnost zarad interesa i kupovine poverenja, kada za svaki događaj imaš najmanje dva tumačenja iako su činjenice iste, kada ti danima čizmom uteruju da nisi video očigledno, kada se usudiš na kritiku, pa dobiješ po egzistenciji, kada te proglase za izdajnika jer tražiš pravdu, kada ti od nacionalne istorije prave baladu za lakoverne i slikovnicu za proizvodnju mržnje…tada dobiješ mamu koja vraća duplo da bi sačuvala integritet.
Jednoga dana, kada se stvore okolnosti da ozdravimo, mi moramo proći kolektivni reset. Nešto kao niz obaveznih seminara, sa ozbiljnom proverom usvojenosti stečenih znanja. Narod mora iznova naučiti šta je to zakon, ko se za šta pita, kako funkcioniše državna i svaka druga uprava, ko je kome odgovoran. Za sve institucije. Od komunalne službe, do državnog aparata. Narod se mora obrazovati u čitanju i poštovanju propisa. Obavezati na uvažavanje struke. Potpisati da neće pakovati keks i kafu kad krene na šalter. Razumeti da je istina zbir činjenica, a ne tumačenje. Shvatiti da je svaki pojedinac jednako vredan. Znati da je reakcija na laž društvena obaveza, a kritika zamajac ka boljem rešenju.
Samo tako ćemo doći do shvatanja da demokratija nije mesto gde je sve dozvoljeno ako si dovoljno sposoban i moćan pa imaš svoje čitače istine i zakona. Lično pravo doseže do granice tuđeg. Ne sme se ugrožavati, čepati, nagrizati, udarati, kidati.
Samo tako će nestati rovovi koje su iskopali tumači stvarnosti. Jer istina je jedna. Nestaće podele. Jer svi imamo isti cilj. Imamo život, decu, sebe. Nema veće dragocenosti. Zašto bismo je traćili na besmislene sukobe i rasprave? Zakon je jasan. Samo treba imati sopstvene oči i nešto znanja. Istina nije čin hrabrosti, već dokaz dostojanstva i časti. Moramo se vratiti na to.
