Bili štrajkovi i protesti prosvete. Vlast se nije izvinila za prekršena obećanja, a ostala je čvrsta u nameri da učiteljima i nastavnicima pokaže gde im je mesto, pa su beskompromisnim stavom namešteni u racionalni deo budžeta, kritikovani da svojim nerazumnim zahtevima pokušavaju srušiti monetarnu stabilnost, savetovani da se strpe još neko vreme i budu svesni kako su neophodni, pa shodno tome, ostanu svetionik entuzijazma.
Roditeljska i svaka druga javnost se podelila na one koji podržavaju školu i one koji bi joj ukinuli i ono što sada ima jer u razredima vide samo nerad, bahatost i radnu nedelju od dvadeset sati. Jer, kad u ovoj zemlji niko nema, kad drugi moraju raditi po četrdeset sati, odakle pravo učitelju da nešto zahteva. Na stranu to što ovi stavovi počivaju na pogrešnim premisama, na stranu i stanje opšteg siromaštva u kome je komad u tuđoj ruci uvek veći, na stranu sve…Gde su deca? Da li javnost uopšte naslućuje potrebu za boljom školom zbog te dece? Da li u zahtevima njihovih učitelja, nastavnika i vaspitača čuje i ostale zahteve, ili je, zasuta izjavama sa televizije, zaboravila da je u školama sve manje nastavnika, tetkica, da su deca preopterećena, da je administracija važnija od lekcije?
Da, sve je to zaboravljeno. Ostala je u ringu samo plata. I ponižavajuće prebiranje po novčaniku, statusu i dostojanstvu učitelja. Čak su i u reklamu ušli! Ne kao bitan deo društva, već kao oni koji ne putuju, koji ne snivaju egzotične destinacije, ali su „najvažniji influenseri“, pa im se, tako jadnim, nude posebni paketi. Žalosno!
Međutim, ispod ovog meteža desile su se neke stvari koje su jednako važne, ali su prošle ispod radara. Da li su se namerno pojavile baš u ovom trenutku? Ostaje nam da sumnjamo.
Ministarstvo je u vreme štrajkova ponosno promovisalo nacionalnu čitanku. Zatim je sasvim tiho, gotovo ilegalno, gurnulo projekat Zdravitas. A jedno drugo ministarstvo se oglasilo sa merama za očuvanje ćirilice. Svaka od ove tri stvari je opasna, može biti dugoročno štetna, a ulazi u škole i naše društvo puzeći po decenijskim pukotinama u sistemu.
Pojavila se nacionalna čitanka za prvi i drugi razred. Uskoro će je biti i za ostale. Učitelje i nastavnike niko ništa nije pitao. Nije bilo ni analize šta je to deci potrebno za podizanje nacionalne svesti, koji je to pravac koji želimo da, kao društvo, zauzmemo. U jednoj zajednici koja decenijama luta između istine i feljtonskih objava, gde se patriotizam pumpa po političkim potrebama vladajućih garnitura, gde se obični ljudi prepiru oko neospornih istorijskih činjenica jer imaju svoje mišljenje utemeljeno na napabirčenim glasinama, objavljen je udžbenik bez temeljnog učešća stručnih ljudi. I sada se on po raznim priredbama veselo predstavlja kao rešenje svih problema, a nastavnici se pitaju šta da rade sa njim. Jer deca već imaju udžbenike iz predmeta koje tretira i ovaj novi, nazvan nacionalnim. Te udžbenike je akreditovalo isto ovo ministarstvo, urađeni su po važećem državnom planu i programu. Da li to znači da se država povlači iz već odobrenog bez zakonske procedure koja je potrebna za izmenu i dopunu nastavnog plana, ukida ono što je sama propisala i donosi jedno opštevažeće mišljenje, uvedeno na molbu političkog vrha? Ne, ne znači. Država jednostavno nema nikakav plan. Sve je to vašarska opsena. Svi sadržaji nacionalne čitanke u školama već postoje. Svi promovisani ciljevi u školama se već ostvaruju. Samo ministarstvo to ne zna, pa, umesto da unapređuje postojeće, da sarađuje sa nastavnicima i uvažava njihovo znanje i stručnost, ono podilazi političkom mejnstrimu.
Zatim se u jeku štrajka pojavio projekat Zdravitas. Ničim nije najavljen. Samo je osvanuo u vidu dekreta. Direktorima i nastavnicima je naređeno da se imaju logovati na datu platformu do određenog datuma, učitati podatke svojih učenika i prisustvovati onlajn obukama. Roditelji nisu obavešteni. Nikome još nije jasno čemu će ti podaci služiti, ko će ih čitati, ko će se njima služiti. Doduše, obećana je zaštita podataka. A oni su vrlo osetljivi jer se tiču zdravstvenog stanja dece. Posle prvih sumnjičavih pitanja, stigao je odgovor da roditelj može odbiti registraciju svog deteta, ali i stav da razredni starešina, i pored toga, mora učenika na platformu upisati. Opet paradoks! Prosvetni sindikati se bune, sve je više nastavnika koji odbijaju učešće. Ali projekat i dalje teče. Prve obuke su već počele.
Hajde da pokušamo verovati u dobru volju i plemenitu nameru nadležnih koji žele da prate zdravstveno i fizičko stanje naše dece. Ali…u zemlji gde se manipuliše podacima, gde zdravstveni kartoni osvanu kao naslovnice tabloida, gde je zaštita podataka o ličnosti na rudimentarnom nivou i zavisi od dobre volje nekog službenika, ja ne žalim da cela nacija zna koliko moje dete može da skoči udalj, kada je imalo virus, da li raste u skladu sa propisima ili odstupa u intelektualnom razvoju. Na kraju, sve što podrazumeva Zdravitas, škole već rade od kad postoje. Interesantno je napomenuti i sledeće: o Zdravitasu se u javnosti ne priča. Nadležni ćute. Zašto? Ako im je manir da svaki svoj koračić u školama prikažu kao epohalni poduhvat?
Osim ove dve novine za unapređenje prosvete, desila se još jedna gromoglasna i emotivna obznana: uviđanje da nam je ugrožena ćirilica. Zato će se uložiti sredstva za nabavku ćiriličnih tastatura za sve državne službe, a biblioteke će prekinuti sa otkupom knjiga koje su štampane latinicom. I ova fantastična zamisao je promovisana po svim televizijama, objašnjenja je davao ministar lično ističući naš nacionalni interes. I ne bi tu bilo ništa sporno kada ne bismo živeli u zemlji u kojoj ti i za odlazak u wc treba znanje jezika. Svi nazivi prodavnica, proizvoda, festivala, etiketa na odeći, reklamnih slogana napisani su na engleskom. Nije poštovan čak ni zvanični jezik zemlje u kojoj postoje, a kamoli pismo. Samo naš ministar to ne vidi. Zaštita ćirilice neće krenuti logičnim putem, od dosledne primene zakona, od sistemskog znanja o jeziku, od natpisa na sapunu i izlogu, već od tastature nekog službenika koji se sada muči sa jotovanim glasovima i od ćuške za izdavače, naročito one manje koji jedva natežu kraj sa krajem.
Na kraju, sve ove priče mi liče na jedan vic o siromahu koji je uhvatio zlatnu ribicu, pa poželeo bogatu kuću i obilje hrane. Oko treće želje se mučio i na kraju tražio još jednu veknu hleba. Jer, neko je siromašan novčano, pa je zbog toga nemušt, a neko duhom, pa je zato bahat. Ni jedan ne doseže dalje od svog sveta. Tako i naša ministarstva i svi nadležni koji se bave decom i stanjem nacije. Nemaju pojma o pravom stanju stvari u školi i društvu, ni o suštini problema. Niti o tome žele da razgovaraju sa onima koji to znaju. Na sve vapaje prosvete o problemima u školi, oni napišu nacionalnu čitanku. Na žalbe o preopširnoj administraciji, oni išpartaju Zdravitas. U košmaru društvenih podela oni brane ćirilicu na tastaturi i u biblioteci. Žalosno je što na sve predloge i potrebe reaguju kao onaj siromašak iz vica. Gurnu nam još jednu veknu hleba jer drugih stvari ne mogu da se sete. Ili možda i mogu, ali ne smeju, ili neće. Jer se na kraju postavlja pitanje ko plaća sve ove projekte. Nacionalna čitanka se deci deli besplatno. Nova platforma dosta košta, kao i njeno održavanje, ažuriranje. Ćirilične tastature nisu skupe pojedinačno, ali treba ih mnogo. Zar to ne ugrožava siromašnu državnu kasu? Ili za svetle ciljeve ništa nije skupo osim plata nastavnika? Oni, izgleda, nisu deo projekta. Već smetnja. Oni znaju da se domovina brani „znanjem i lepim vaspitanjem“, a ne podelama na dobre i loše momke. Ne štiti se nacionalni duh jeftinim političarenjem, već dubokim uviđanjem ko smo, gde idemo, kada mislimo da ćemo stići i na koji način. A kad neznalici spočitaš da je neznalica, on se ljuti, naročito kada mu daš vlast. Zato je prosveta kamenčić u udobnoj cipeli sveopšteg nemanja svesti. A kad ti se kamen ispreči na putu, ti ga šutneš.
