Naša stvarnost je protkana neobičnim likovima. Oni su na drugim podnebljima gotovo nemogući. Naša zemlja i naš vazduh, naša ravnodušnost i nemanje samosvesti, pomešani sa zrnima istočnjačkog fatalizma, zaprženi intelektualnom distancom i aristokratskim gađenjem, daju plodno tlo za razvitak ovih ljudi. Ovakvi Atlagići, Rističevići, Kebare, Langure, Pilje, Zorane, Ane, Grčići…ne može se nabrojati, previše ih je, što je opet samo naša odlika, jer u srećnijim društvima štetočine i besprizorne nabrojiš u jednoj rečenici. Samo je kod nas nemoguće dati objedinjeni spisak, a da se ne zaspi na polovini. Tek kad krenemo u nabrajanje, shvatimo da nam je bolje da to ne činimo po imenu, već da imenujemo celu instituciju, a nemamo se zašto stideti ni tako, jer ja zaista više ne verujem da u tim institucijama sedi bilo ko na koga se ne može odnositi korpus osobina jedne Pilje, ili koloritna struktura jednog dr Birmančevića, ili egzotični šarm jednog Rističevića. Evo, danima se smejemo govoru jedne učiteljice, postavljene na mesto direktora šabačkog arhiva koja nikako da pogodi tačan naziv ustanove gde će šefovati, i ne izgleda da joj je zbog toga neprijatno. Deplasirano je da se mi sad tu pitamo kako će voditi jednu instituciju ako joj ni ime ne zna. Deplasirano je jer je nevažno. Nije ona došla tu da unapredi rad jednog arhiva, već da sedi na stolici i ne da je nekom nepodobnom. Tako stižemo do osnovnog kriterijuma za raspored rukovodećeg kadra. Dakle, nije bitno ko je, ni šta zna. Dovoljno je da bude pravoveran, da sluša i da sedi, ne miče se i ćuti.

Evo nam prolazi već deseta godina kako se svakoga dana zabavljamo gledajući sve te likove po televizijama, čitajući o njima u novinama. Smejemo se, pa smo nekad ljuti, ali sve prolazi. A onda mi pre neki dan pade na pamet da uporedim svoju profesionalnu biografiju sa biografijom gospodina narodnog poslanika Rističevića i sa biografijom narečene učiteljice. Istini za volju, u poređenje sam uzela i druge likove čija dostignuća sežu do prethodnih režimskih faza, ali neka…zadržaću se sada samo na ovih dvoje već prozvanih.

Naime, poređenje je porazno po mene. Rističević je narodni poslanik sigurno dvadesetak godina i ima razne prinadležnosti po tom pitanju. Od velike plate do mufte kombinacija, a znamo i da ga je jedna takva kombinacija sa žitom iz robnih rezervi koštala sitnih neprijatnosti, sve dok nije objasnio da firma koja je optužena za krađu nema veze sa njim, već je u vlasništvu njegove žene. Taj talasić je prošao i evo nam gospodina poslanika u punom sjaju, u prvom redu parlamenta kao narodnog tribuna.

Buduća direktorka šabačkog arhiva je za nekoliko godina promenila tri šefovska mesta, a poletela je na talasu stranačkog aktivizma, a on je nosio u apsolutni blickrig. Zamenila je neposlušnu direktorku jedne osnovne škole, inače visokoobrazovanu i vrlo priznatu u struci, ali pogrešnu po političkoj strani. Zatim je bila šef u Domu kulture, a sada se seli u Arhiv.

Dve impresivne biografije. Poređajte činjenice potpuno ogoljeno, napravite emotivni otklon, zamislite da ne živite ovde i da ništa ne znate o srpskoj politici u proteklih dvadeset godina. Zamislite da čitate ove dve biografije kao SV. Nema zbora, treba im čestitati.

A sad, sa iste pozicije, razmotrimo moju profesionalnu biografiju. Nastavnik u osnovnoj školi. Trideset godina radnog staža.

Žalosno. Na nekom konkursu gde bismo se nas troje pojavili, ja bih bila potpuni autsajder. Šta bih mogla da kažem u svoju korist, pa da me ta fiktivna komisija ipak uzme u razmatranje? Da kažem da sam ja časna i poštena osoba koja nikada nije žrtvovala istinu zarad lične koristi? Da nisam u stranci? Da mi je muka, još od vremena julovskih kombinacija dok gledam kako se raspodeljuje osvojeni plen?

Žalosno. Jer radim za male pare. I imaću malu penziju koja će me svrstati u krug onih staraca koje slikaju uz pokisle golubove po parkovima. Nisam mogla i neću moći mnoge stvari koje želim. Neke knjige, putovanja, sigurnost, odsustvo brige i grča. U zemlji u kojoj mi je dosuđeno da živim, iz koje nisam otišla kada sam mogla jer sam verovala da će biti bolje, a sad je kasno da se beži, ja sam samo osoba sa praznim SV.

Otkud onda meni pravo da se smejem Rističeviću i učiteljici? Ko sam ja da im se smejem? Kako sam ja poverovala da sam bolja od njih? Ja sam im kritičar, sa aristokratske visine kojoj je od plemstva ostalo samo sećanje i porodično stablo sa grbom iznad vrata, a na nogama dronjave papuče i izlizani redengot.

Učili su nas da je inteligencija sposobnost individue da se snalazi i nađe najbolje rešenje u nepoznatoj situaciji. I ko se bolje snašao? Ja ili ovih dvoje? Ko je glup na kraju priče?

Glupa sam ja i mnogo sličnih koji su poverovali da će jednom biti bolje i koji su sa indignacijom posmatrali sve nepodopštine svih vlasti pod kojima su živeli. Glupi smo jer smo im jednom dali sopstvenu sudbinu u ruke, a oni su nas prodali ovima koji su gori od svih, ali su namazani i seljački lukavi, ne prezaju ni od čega i ni od koga ih nije stid. Glupi smo jer su nas ubedili da su svi isti. Glupi smo jer smo dozvolili da nam zgade svako aktivno učešće u životu, a promovisali su poslušnost. Glupi smo jer smo se povukli u samoću svojih soba da potiho lajemo jer se plašimo da nešto ne izgubimo. Kao da nešto imamo da izgubimo. Kao da nam nisu već sve uzeli.

Žalosno, žalosno…reče osoba sa praznom biografijom i priseti se da je i Kafka zabio nož u srce svom Jozefu, pa ga još i okrenuo dva puta kako bi bio siguran da je uništio pogrešnog. Stid je bio samo nepotrebni kusur. Civilizacijski višak davnoprošlih epskih vremena.