Nazvali su je Ružica. I to ime je ostalo samo na papiru. Svakodnevno je bilo Ruža. Tako je tekao njen život. Iz bajke u stvarnost, iz deminutiva u običnost.
Roditelja se seća kao kontrolora sa upitnim licima. Najčešće u hodniku. Dolaze i odlaze. Usput govore šta treba. Jedino je baba uvek tu, po svim sobama, u svako doba. Priča nešto. Dok kuva, rasprema, nadvikuje se sa usisivačem, tiho otvara vrata i nosi jabuku na tanjiriću, gleda seriju, pretresa novčanik. Ali, kad se dan stiša, ona vadi staru gimnazijsku čitanku, Ružica joj stavi glavu u krilo i počinje…Nema veze šta se čita jer su po toj knjizi prošle već sto puta, nema veze ni to što baba čita u početku sporo, a onda sve brže, bitan je samo tok reči i uzdah na nekim mestima, zajedničko ćutanje kada se dođe do kraja i pogled kroz prozor. Tako je razumela da se svaka priča sluša stomakom.
Uveče, Ružica legne u svoj krevet, baba ugasi svetlo, čuje se raspremanje, šapat molitve, škripanje dušeka i uštirkane posteljine, pa opet počinje priča. Nekad je to samo dogovor za sutra, nekad sećanje, nekad verovanja u vile koje po celu noć jašu i konjima upliću grivu, ponekad prekor, a onda se glas polako gasi i tišina pada po njima kao paperje iz jastuka. Tako je znala da je svaka priča svilena postava ispod grubog sukna.
Baba je jednog dana otišla potpuno spokojno kao da će se za dva sata vratiti i Ružica je upala u tvrdu svakodnevnicu gde se sudarala sa obavezama i zahtevima, ali zaklona nije bilo. Posrtala je i gulila se na prostim rečenicama, suvim izrazima, sve je bilo sivo, tako obično, tako realno, tanko žiletom zasečeno, ne vidi se, ali boli i neće da zaraste. Morala je da se sakrije. Uzela je staru svesku i počela da piše, prvo neke obične stvari, šta je radila ili videla, a onda snažno krenula uvis. I što su dani bili običniji, njene priče su bile smelije, pepeo je razblažila bojama, ponoć galopom u belim haljinama, hladnoću talasima iz napuštene pećine. Tako su priče postale njene čarape.
Sve ovo nije moglo proći bez posledica. Sa glavom u oblacima, Ružica je izgledala kao i svaka devojčica njenog uzrasta, zaboravljala je, rasejanost je postala uobičajena. Mama je bila očajna, njena organizovanost i život po spisku nisu mogli da podnesu ovoliku opuštenost:
– Pa ti, prosto, sve radiš u inat! Sve meni u inat! Niti čuješ, niti vidiš, kao da te nema. Sebična, samo na sebe misliš.
Ružicu, naravno, grize savest. Obeća da će sve biti bolje, ali kad se dan napuni, ona jednostavno nestane. Pokupi se u sebe, uzme olovku, zagleda se kroz prozor i počne. Tako se za njenu tajnu saznalo. Mama je pročitala svesku, spustila je ravnodušno pored sebe i rekla:
– Budalaštine. Devojčice tvojih godina pišu dnevnik.
Mama je radila u računovodstvu. Njen svet je bio išpartani dan sa kolonama koje se moraju složiti i uspravno i vodoravno. Tako je Ružica shvatila da priče nisu za svakoga. Moraš ih kriti da se ne isflekaju.
Život je tekao, Ružica se udala i ušla u rutinu, ali joj ona nije padala teško. Čim je nešto dosadno, čim se zavesa spusti i sakrije svetlost, ona pobegne u sebe, pusti se kroz neke zaplete, kombinuje početak i kraj, brusi dijaloge, čeka ideju za završni efekat. Nekad zapisuje, nekad ne, jer su priče bile njena ilegalna delatnost, njen tajni džep u kome može biti potpuno svoja i cela. Samo su deca dobijala deliće tih sadržaja. Kad se uveče sklupčaju pored, ona se opusti u samoći, govori tiho i pokriva ih slikama. Tu se osećala sigurno. Deca znaju koliko su priče poverljive.
Mužu nije govorila ništa. Za njega je svaki posao morao biti isplativ. On ne bi verovao kako se višak mora odliti, ne bi razumeo zašto se mora pobeći, ne na taj način. U njegovom svetu za to su postojali sport, smeh i prijatelji. Samoća je poraz duha i tela, tišina je patnja, snovi beskorisni. Zato je Ružica sve češće svoje priče videla kao manu, trudila se da opravda očekivanja, nestajala samo kad prigusti, jer…priče su siromašne kada ih gledaš samo spolja.
A onda se jednog dana razbolela. Ništa opasno. Malo straha i jurnjave, par dana bolničke pripreme i rutinska operacija. Budila se iz anestezije dugo i mučno, peklo ju je belo svetlo, pištali aparati. Tonula je i dolazila sebi čitav dan, bol se širio i jenjavao, a kazaljke sata na suprotnom zidu kao da se nisu ni pomerale. Pored nje, na visokom krevetu, ležala je devojčica. Bez odela, u peleni, opuštenog tela, mirna, prikačena na sto cevčica i lampica, gledala je ravno pred sebe ili u plafon. Povremeno je dolazila sestra, pregledala monitore, špricala u okačene kese, pokušala da pita devojčicu nešto, ali odgovora nije bilo. Okrenula bi glavu.
Ružicu je bilo sramota od sopstvenog bola pored ovog deteta. Jedva se okrenula na bok i skupila hrabrost:
– Hej!
Devojčica se okrenula.
– Kako se zoveš?
– Iva.
– Koliko imaš godina?
– Sedam.
– Ideš u školu?
– Idem. I sad ćeš da me pitaš volim li školu… kako mi se zove učiteljica…
– Pa šta?
– Neću da pričam. To me svi pitaju.
– Šta onda da te pitam?
– Ništa.
– Koliko si ovde?
– Dva dana.
– Zašto nećeš da pričaš sa sestrom?
– Zato što ne daje mami da dođe.
– Mama ne sme ovde da uđe. Moraš da razumeš.
Iva okreće glavu na drugu stranu. Niz obraz joj sasvim tiho klizi suza kao da je neko kanuo.
– Hej!
– Molim?
– A što pričaš sa mnom?
– Zato što si i ti bolesna.
– Hoćeš da ti pričam priču?
Iva ponovo okreće glavu na drugu stranu, ali Ružica počinje. Polako, otežući reči, zastajući u čekanju da se pogled vrati, prvi put sasvim sigurna da se to mora desiti, prvi put bez straha jer govori javno. I zaista, malo telo se kravi, oči se širom otvaraju, leži mirno i samo dahom pokazuje da priču prati. Tako su ostale sve dok san nije došao po svoje.
Sutradan Ružicu budi užurbana lupa koraka i gužvanje belih mantila. Iva je već budna i nepromenjena. Posluju oko njih sa hladnom rutinom, svaki razgovor je nemoguć i izgleda kako se ono od sinoć nikada nije ni desilo. Ružicu podižu, stavljaju u kolica i voze napolje. Odlazi na obično odeljenje. Srećna je, skoro vesela, maše Ivi, ali odgovora nema. Samo tupi pogled.
Predveče, u sobu ulazi sestra:
– Ružo, da li biste mogli da odete do intenzivne? Sada su zvali od gore. Ako ne možete sami, ispratiću Vas.
Uplašena i nesigurna, traži papuče, ogrće se i žuri. Sve je boli, ali hoda. Drži se za zid da uhvati pravac, lift se trese i žmirka, a njoj se po glavi kovitlaju oblaci slutnji. Zvoni. Čeka pred neprozirnim vratima. Pojavljuje se sestra:
– Iva vas traži. Ne možemo da je smirimo. Obucite ovaj mantil, stavite masku, obujte kaljače. Tako. Idemo!
Ulaze u sobu belog svetla i Ružica više ništa ne oseća. Vidi Ivu, opruženu, sa zgrčenim ručicama, vlažnog lica od plača bez grcanja, zatvorenih očiju. Seda pored nje, mazi je po glavi, po dlanovima, opušta joj prst po prst i ćuti.
– Ivo, pogledaj me. Šta hoćeš?
– Pričaj mi – kažu suva usta…jedva…sasvim tiho…kao kad neko traži kap vode posle velike žeđi.
I Ružica priča. Jedno, pa drugo, ozbiljno, pa smešno, onda se pusti u fantaziju nekih dalekih svetova i davnih života, pa se vrati na hodnike i monitore koji otkucavaju okolo, ali više nisu ni veliki, ni opasni, već se pretvaraju u odlomke koji nestaju i prolaze. Nije čekala da Iva zaspi. Krenula je ranije ne želeći da dete posle iznenadnog buđenja shvati kako je ostavljeno. Obećala je da će doći i sutra i svakog dana. Na leđima je osetila pogled neverice jer Iva još uvek nije znala da priče nikada ne prestaju kada se poseju na pravom mestu.
Tako je i bilo. Mali ritual se ponavljao sve do izlaska. A onda, kod kuće, Ružica nije nikada pomenula ni Ivu, ni ove događaje. Znala je da se to ne može ispričati jer niko neće razumeti da je bio potreban ceo jedan život kao priprema za ovih nekoliko dana. Njene priče su nastajale i plele se u tegli, tajne i zaštićene. Poklopac je mogao skinuti samo onaj kome se život u istu takvu teglu zatvorio. Tako su priče prodisale. Sloboda je ukinula granice. Nestalo je straha. Kočnice su otpale u naletu radosti. Tako je Ružica shvatila da je put priča težak jer je priča nit koja se para iz prastarog tkanja. Uzima je onaj ko zna, plete onaj kome je potrebna, nosi je odabrani, brani svako ko je upoznao svet iza sopstvenih očiju.
