Prošla nam je jedna i po školska godina sa koronom. I šta znamo o tome? Ništa. Osim da smo zadovoljni, da su prosvetni radnici pohvaljeni za veliki entuzijazam, da su svi planovi i programi realizovani, matura sprovedena, rezultati bili odlični, deca pokazala znanje iznad svakog očekivanja. Jednom rečju, proglasili smo pobedu. Svi su zadovoljni otišli na raspust, a na raspustu se o školi ne razgovara. Setiće se škole negde krajem avgusta, ali bez potrebe da se nedostajuće stvari stave na svoje mesto, već da se oglasi štrajk nekog od sindikata koji će kao i obično duvati u prazno jer, niti ima ko da ga čuje, niti će odziv biti masovan, ili će se pričati o pripremama prvaka za nastavu, težini ranaca i opterećenju kičme koja iz toga nužno proizilazi. Umešaće se malo i policija da izrazi spremnost i zaštiti decu na pešačkim prelazima, poneki psiholog da rastereti roditelje, nekoliko učitelja sa ohrabrujućim porukama i esnafskim entuzijazmom. I tu je kraj. Sve priče će prestati do petog septembra. A škola će se klatiti do kraja juna u novoj korona godini koja će, naravno, biti jako uspešna, još bolja od prethodne…I tako u krug. Zapravo sve je isto kao i svih prethodnih godina, jedino je faktor korone nov.
Podsetiću ovde na još jednu činjenicu koju smatram strašno važnom i za koju mi se čini da predstavlja paradigmu čitavog našeg društva. U školi radi devedeset posto ljudi sa visokom stručnom spremom. Fakultete nemaju jedino tetkice. Ni jedna druga služba, izuzimajući univerzitete, nema takvu koncentraciju diploma. To podrazumeva grupu zdravomislećih ljudi udruženih u zajedničkom poduhvatu, sa elementarnom potrebom za kritičkim promišljanjem. Tako je po definiciji. A stvarnost izgleda kao iz onog vica o prosvetnim radnicima koji su dobili naređenje da se svi imaju sutra obesiti na glavnom trgu, pa se niko nije pobunio, niti pitao zašto, već se začulo bojažljivo pitanje da li će tamo dobiti štranjke ili treba od kuće da ih ponesu.
Ova digresija je bila bitna da bi se objasnile sve pojave iza zatvorenih vrata pobede nad zarazom. Nije stanje u školi ni pre bilo mnogo bolje, ali je bolest samo izoštrila ivice i pokazala sve manjkavosti sistema.
Kada smo prvi put poslati kućama, u prvom lok daunu, nastala je strahovita panika. Nismo imali nikakva uputstva, a navikli smo da budemo štreberski tačni, da ispunjavamo planove i budemo brži od svoje senke. Međutim, već sutradan su počeli da stižu mejlovi sa uputstvima i preporukama u povišenom imperativu sa boldovanim natpisima: hitno, obavezno i slično. Uz ličnu dramu koju je svako preživljavao, suočen sa nepoznatom bolešću, tek ovo je bilo uznemirujuće, naročito za one koji do sada nisu bili u ljubavi sa društvenim mrežama, internet platformama, alatima za učenje na daljinu, a takvih je većina. U roku od dva dana, formirane su silne viber grupe: po odeljenjima, po predmetima, sa roditeljima, sa razrednim starešinama, u okviru aktiva nastavnika istih i sličnih predmeta, svih nastavnika, pa onda i posebnih podgrupa za nastavnike koji bi da se dopisuju, a da ih drugi ne vide. Telefon mi je zvonio po ceo dan i dobar deo noći, a kada sam ga isključivala da predahnem, posle par sati, čekalo me je na stotine poruka. Tešila sam se da je i drugim ljudima tako, da sam ja bar zaštićena u svojoj kući, pa, čemu drama. Tako su verovatno i moje kolege razmišljale. U redu, nakon nekoliko dana su se sve umrežili, sve je objašnjeno i utvrđeno, počela je TV nastava, napravljena je školska platforma za učenje na daljinu koja je pružala mogućnost učenicima da prate sadržaje koje su nastavnici kačili, da šalju domaće i da se njihov rad vrednuje. Naizgled savršeno. Samo naizgled. Stvarnost je bila tužna.
Od dece se očekivalo da ustanu oko osam sati, sednu ispred televizora sa sveskom i potrebnim priborom i pažljivo prate časove. Sa trideset godina iskustva u radu sa decom, ja znam da je prvog dana to uradilo dve trećine, drugog polovina, a već sledeće nedelje bila ih je nekolicina. Izuzetak su bili samo oni koji su to radili jer su im roditelji bili u kući, pa su morali, ili su zajedno sa roditeljima pratili, i to verovatno samo s pola mozga, nemajući pojma šta slušaju. Više su naučili roditelji. Simpatična mi je priča koleginice koja predaje fiziku i koja je želela da sinu objasni lekciju sa programa na televiziji, ali je on odgovorio da ništa nije razumeo. Kada je ona pitala o čemu je na času bilo reči, odgovorio je: nemam pojma, nešto na S. Bio je učenik sedmog razreda. Uostalom, da li iko ozbiljan može da zamisli dete bilo kog uzrasta kao ustaje, uzima pribor i sâmo seda da samopregorno prati nastavu. Ja ne mogu. Dakle, nastava na televiziji je bila promašaj koji je samo na prvi pogled delovao kao izlaz iz ozbiljne situacije. Moram da napomenem i to da je nastavnicima bilo strogo zabranjeno da u svoje lekcije na školskim platformama postavljaju linkove prema emisijama sa TV. Morali su osmisliti sopstvene sadržaje jer se podrazumevalo da učenici televiziju prate sâmi. Kakvo odsustvo osećaja za stvarnost?!
Idemo sada dalje sa dečijim obavezama. Kada ono hipotetički odgleda sve časove na televiziji, sledi rad sa nastavnicima koji su pokačili lekcije i domaće na platformu, poslali ih mejlom ili na viber grupu. U početku su se nastavnici snalazili kako je ko umeo i hteo, pa su informacije za decu stizale sa svih mogućih kanala i oni su morali prvo da pohvataju odakle se koji nastavnik javlja i kako zahteva da mu bude poslat odgovor. Recimo da je dete bistro, pa je ovo ukapiralo. Ono se sa stolice prebaci na komp ili telefon i počinje da čita, lista udžbenike po uputstvima, slika, pravi makete, vežba, odgovara lekcije preko video poziva, radi kontrolne u zadatom roku, slika odgovore, šalje ih…I tako celo popodne. Može li ovo iko da zamisli kao realno?! Ja opet ne mogu.
Zato su se deca posle početnog udara lepo snašla. TV nastavu nisu gledali, osim ako ih roditelji ne nateraju, a i oni su posle nekog vremena odustali, pa se sećali ovih obaveza kada ih grize savest, kad primete da dete baš ništa ne radi, ili kad napravi neku glupost, pa ga kazne na ovaj način. Deca su se povezala, pa je jedan domaći radio jedan đak, drugi je obavljao neko drugi, i tako redom. Onda sve to proslede ostalima, a oni, uz male izmene, dostavljaju nastavnicima na pregled. Ako su kontrolni, angažuje se roditelj uz pomoć nekog rođaka, prijatelja, komšije koji se razume u problematiku, sakupe se odgovori i pošalju. Malo se pogreši da ne bude sumnjivo. Kada se radi prezentacija ili esej, potraži se na internetu, kopi pejst i domaći gotov. Ako se ipak zaboravi, dete uvek ima izgovor: nastavnice, uradio sam, ali mi se nije poslalo. Ima li neko ko će ih osuditi za ovakvo snalaženje, odsustvo svesti o obavezama i potrebi za usavršavanjem i učenjem?! Ja ne mogu. Bilo bi licemerno.
Nastavnici su za to vreme bili u svom sosu. Podrazumevalo se da kod kuće imaju slobodan računar, brzi internet, pametni telefon za početak. Mnogi su to morali nabaviti tokom korone, naravno, o svom trošku. Neću ni da pominjem kolege iz mesta gde nema ni signala za mobilni telefon, a kamoli brzog interneta, već zamislite situaciju gde su oba roditelja nastavnici i imaju dvoje dece školskog uzrasta. Dobro, to su granični primeri, reći će neko i neće biti daleko od istine, ali od kuće su radile mnoge struke čija deca moraju učiti i slati domaće preko kompa. Da se vratimo na nastavnike. Osim opreme, morali su imati i znanje ili bar elementarno poznavanje rada na internet platformama za učenje, a stvarnost je takva da mnogi do zatvaranja u kuće nisu znali ni sliku preko vibera da pošalju, preuzmu materijal poslat mejlom ili se loguju na zum. Istina, mnoge izdavačke kuće su još ranije izdale elektronske udžbenike, Ministarstvo je organizovalo informatičke obuke, ali se većina naučenog na tim seminarima koristila samo sporadično jer je često bila slabo primenjiva u realnoj nastavi, kao i većina stvari koja se na seminarima nauči. Dakle, nastavnici su za nekoliko dana ovako-onako savladali neophodno, a onda je počeo juriš. Svako se postavio kao da je njegov predmet jedini, što zbog lične ambicije, što zbog resorne neusklađenosti, što zbog potrebe da pokaže kako je revnostan. Sati i dani su prolazili u postavljanju i pregledanju zadataka, u osmišljavanju zanimljivih sadržaja, prevazilaženju i presretanju dečijih caka opisanih u prethodnom pasusu. Neki od njih su bili angažovani i kao realizatori časova na TV. Tek to je bio horor, od kratkog vremena za pripremu, čekanja na recenziju, snimanja. Sve je predstavljeno kao naročita čast i privilegija, a ti jadnici koje je obasjala svetlost da budu izabrani kao prezenteri od toga nisu imali ništa osim moralne satisfakcije. Niti ih je ko gledao, niti su plaćeni, niti bilo šta očekivano kao normalno. Gomila uzaludnih sati, dana, sa mnogo muke, a bez pravih rezultata. Ali, svi su se tešili da je to samo završni deo jedne godine i da će propušteno biti nadoknađeno. Ocene su podeljene šakom i kapom, svi su bili milostivi prema deci i nadali se. Videćemo, uzalud.
Došla je nova školska godina, od početka krizna i vanredna. Počela je sa pravilnicima, opet imperativnim i strogo kažnjivim, o ponašanju u školi od ulaza do učionice, do kancelarija, toaleta, polepljene su trake za dva smera u hodu kroz hodnik, izdata uputstva o kontrolisanom izlasku na veliki odmor. Uostalom, kao i svuda. Dobili smo novu normalnost sa oštrim restrikcijama i represalijama. Sada više u školi niko nije smeo da sedi, ni na času, ni tokom odmora. Jelo i kafa su postali deo romantične prošlosti. Sa časa se ima ići na hodnik da se nadziru deca i dosledno sprovođenje mera. Svaka grupica nastavnika odmah je razbijana sa višeg mesta. Znači, pojedinačno i budno, maske, distanca, redovi sa razmacima od dva metra. U redu, mora se, pogni glavu i ćuti, tako je svuda, rekli smo mi nastavnici. Najveće čudo je nastalo u nastavi. Ovde ću elegantno zaobići učitelje jer o njihovoj muci, o naporu da se drži osam časova svakoga dana, ne mogu da govorim. Mučno je. Pričam o osnovcima od petog do osmog. Oni su podeljeni u dve grupe i išli su svakog drugog dana u školu. Jedna grupa ponedeljkom, sredom i petkom, a druga utorkom i četvrtkom. Zamišljeno je tako da nastavnik predaje po redovnom planu, a da deca koja tog dana nisu u školi, nastavu prate na TV gde su časovi, takođe, išli po istom planu. Rekla sam zamišljeno je tako, jer je u realizaciji ova svetla i uzvišena misao dovela do apsolutnog džumbusa. Kad dece su časovi na televiziji ostali u istom statusu kao i prethodno. Dakle, niko, ili retko ko je to gledao. U školi, ja, kao nastavnik srpskog, danas predajem dativ grupi A, grupa B to gleda na TV. Sutra sa grupom B utvrđujem taj isti dativ, a oni pojma nemaju o čemu ja pričam. Ili se desi da zbog rasporeda neka grupa ima samo jedan čas nedeljno, od četiri predviđena, pa sledeće nedelje treba da radi kontrolni iz gradiva koje je obrađeno. Ovo nije samo komplikovano, nego je nemoguće. A zamisliti treba još složenije lekcije iz nekih prirodnih nauka gde se danas radi na nekom zakonu, a sutra se to primenjuje u novoj lekciji, prekosutra ispituje. U početku su svi nastavnici pokušavali da ispune zadato, neki su istrajali do kraja, retki doduše, a onda je svako našao svoj put. Svako je počeo da laže sistem na svoj način. Pravili smo paralelne planove u kojima smo prilagođavali gradivo prisutnim grupama, izdvajali ključno, skraćivali program na nužno, a u Dnevnike pisali onako kako je propisano jer su Ministarstvo i nadležne službe zahtevali ostvarenje zacrtanog. Uz ovaj rolerkoster svaki nastavnik je bio obavezan da sadržaje koje je ispredavao zakači i na školsku platformu, kao dodatnu mogućnost za učenje propuštenog. Pošto vremena za utvrđivanje i obnavljanje gradiva u školi nije bilo, domaći zadaci i vežbanja su ostali u virtuelnom prostoru. Deca ih uglavnom nisu radila, ili su to obavljali na već opisani način. Svako se snalazio kako zna, ume i može, a radilo se po celi dan. Sizifovski uglavnom.
Nastavnicima je naloženo da se dečiji rad mora vrednovati u svakom obliku, da se kontrolne vežbe, pismeni zadaci imaju realizovati u skladu sa važećim zakonom koji propisuje da u jednoj nedelji đaci mogu imati dve pismene provere. To je u ovim uslovima bilo potpuno nemoguće, naročito zbog činjenice da je usred godine bilo još jedno zaključavanje, pa su deca radila uporedo zaostale provere sa tekućim. U svojoj nemoći da usklade zakonski okvir sa realnim uslovima, nastavnici su promenili sve vežbe iz kontrolnih u petnaestominutne koje su dozvoljene u svakom trenutku, uz opasku na đačke primedbe: ćuti i radi, drugačije ne može. Osim ovoga, morala se ocenjivati i beležiti svaka dečija aktivnost, sa smajlićima u Dnevniku i obrazloženjem, davati ocene na domaće preuzete sa interneta, žmuriti na očigledne plagijate zbog mira u kući i psihološke ravnoteže đaka i njihovih roditelja koji su branili radove svoje dece čak i u situacijama kada jezik u njima očigledno nije svojstven detetu od 11-15 godina, ili je, čak, neselektivno preuzet od susednog naroda, pa vrvi od dijalektizama drugog jezika. Dakle, snalaženje, zaobilaženje, laganje, skrivanje, čekanje da prođe.
Došla je osnovnoškolska matura, dometi su bili visoki jer su pitanja bila jednostavna i, za učenike koji su vrednije radili, uvredljivo laka, jer su njihov rad bacili u vodu, a favorizovali realnost u kojoj se zna da ove godine niko nije ništa naučio do kraja i kako treba. Samo to nije proglašeno za realnost. Obrazloženje je bilo drugačije. Rečeno je da su pitanja bila lakša da se deca u ovoj teškoj situaciji ne bi osećala kao gubitnici. Svi se upisali, sve prošlo dobro, škole se zatvorile i ovo nikome nije tužno. E, pa meni jeste, a verujem i svima koji su u ovoj predstavi učestvovali, mislim onima koji su bili realizatori predstave, ne scenaristima i režiserima. Njima je jedino bitno da smo pobedili. Školska godina je završena, deca su dobila svedočanstva, ocene su božanstvene, srednje škole popunjene. Šta fali? Njima ništa, samo deci fali znanje, a nastavnicima dostojanstvo.
Kada je ovakav plan nastave osmišljen i kada je počela realizacija, nije se bunio niko. OK, pomislili smo, da pokušamo. Kada se pokazao kao neizvodljiv, nemoguć i nedelotvoran, opet se niko nije bunio. Zašto? Pa vratimo se na vic sa početka ovog članka. Nastavnici su navikli da sprovode direktive i da ih niko ništa ne pita. Neko od gore sve osmisli i hajde. Evaluacije osmišljenog nema nikad. Evaluacija se radi samo na nivou izvršenja. U blagovesti se ne sumnja, one se ne dovode u pitanje. Ako neko ukaže na nelogičnost sistema, on se najčešće uopšte ne čuje, ili bude ismejan, ili nagrđen kao neradnik sa odsustvom vizije i kreativnosti. I tako, kada ti sistem dosledno jede kritičku misao, kada je ravnja i pljuje po njoj, ne osvrće se i nastavlja dalje, stvara se oaza ravnodušnosti i mirenja sa sudbinom: šta ja tu mogu, ko sam ja da nešto menjam, tako je uvek bilo…
Ako krenemo u problem otvorenog uma i čiste duše, pa ne osudimo odmah one koji su ovakav način realizacije nastave smislili, ako kažemo da su imali najbolje namere, ako razumemo da se i njima korona dešava prvi put u životu, bićemo samo delimično u pravu. U redu, priznajmo da je sve tako. Ali, kako nikome od njih nije palo na pamet da posle nekog vremena upita nastavnike kako ide, može li tako, da li je izvodljivo, daje li rezultate, može li bolje biti? Ne. Tako nešto se nije desilo, kao što se nikad ništa slično u školi nije desilo za moga veka, a i duže. Dakle, svevišnje umno biće sačini plan, baci ga u bazu, ona ga realizuje na svoj način kako zna i ume ubeđujući kontrolore da je sve po zakonu i svi smo pobedili. To što nam je finalni proizvod, u ovom slučaju dečije znanje, kuso, jadno i šuplje, nema veze, za svakog se nađe mesto pod suncem, naučiće kad im bude trebalo, ako im bude trebalo, a pokazalo se da često i ne treba.
Eto, tako je bilo u ovoj jednoj i po korona školskoj godini. Sledi nam očito još jedna. I nju ćemo dovesti do kraja na isti način. I pobediti. I ćutati na obostrano zadovoljstvo. Šta će biti sutra? Mislićemo kada bude trebalo, ako nam bude trebalo.
