Demokratija podrazumeva jednaka prava za sve. Ovo će reći svako koga pitate šta je to demokratija. I svi se u nju, demokratiju, razumeju. Svi brane ljudska prava. I nemam ja ništa protiv toga, ali imam protiv namernog, ili slučajnog, ili po potrebi smišljenog izostavljanja drugog dela definicije napisane u prvoj rečenici ovog teksta.
Demokratija zaista podrazumeva jednaka prava za sve, ali zahteva i jednako poštovanje obaveza. Mislim da smo tu zapeli.
Ali da krenemo redom. Jedno društvo se dogovori da bude demokratsko. Odmah zatim, da ne bi upalo u probleme, usvoji pravila ponašanja koje nazivamo zakonima. Oni su obavezni za sve jer su izglasani demokratskim putem i predstavljaju volju i saglasnost većine. Stvore se institucije koje štite te zakone, koje rade po tim zakonima. Narod, naravno, sve to prati, može da menja po određenim procedurama i tako dalje. Mislim da svi znamo ovu priču. Teorijski. Dakle, izjednačimo se u pravima i zakunemo se da ćemo poštovati i ispunjavati sve obaveze koje smo sami izglasali.
Međutim, naša demokratija ima svoju specifičnost. Ona prihvata samo prava, a obaveze tretira po ličnoj potrebi. Jer, čim se kod nas izglasa neki zakon, odmah se traži rupa u tom istom zakonu. A podsećam: zakoni su dogovoreni demokratski okvir koji štiti demokratiju od nas samih. E, naša demokratija, srpska demokratija, jeste demokratija sa rupom u zakonu. Zbog te rupe naš čamac neprekidno tone. Neki ljudi besomučno izbacuju nadiruću vodu koja bi da nas potopi, ali svaki čas se otvori po neka nova rupa i spasa nema.
Naslušali smo se za ovo malo demokratskih godina rečenice: imam pravo. To će reći svako. Od retkih ćemo čuti da ispunjavaju i sve obaveze koje su neophodne u zaštiti istih tih prava za koja se uhvatimo čim nas nešto zažulja. A žulja nas često. Nemamo nikakvu svest da se u zaštiti demokratije počinje od sebe, a ne od skupštinske govornice ili šaltera u poreskoj upravi.
Primer prvi:
Živiš u zgradi koja ima svoj kućni red (izglasani zakon). Komšija larma u nedoba, pada u sevdah u sitne sate, obožava klompe i nanule, a kada ga opomeneš, on se ljuti jer ima pravo da u svojoj kuću radi kako on hoće. Padne sneg i zaveje ulaz i niko ne smatra da se na njega odnosi klauzula da se ispred zgrade mora počistiti, već očekuje da to mora biti obaveza nekog drugog. Zameni se nameštaj ili nešto od bele tehnike, a staro se izbaci na hodnik, pa svi obilaze oko zarđale veš mašine, ormara, urolanog tepiha. Uđe se sa cigaretom u lift, nigde ne piše da je zabranjeno. Nekad dođe komunalna policija po prijavi, ali se bratski ispriča sa prijavljenim, jer ne bi oni ništa, pa ljudi smo, majku mu, ali moraju po službenoj dužnosti.
Ni život u kući nije bez demokratske rupe. Komšija ima pravo na korov do pojasa u svom dvorištu, jer je to njegova svojina i neće njemu niko propisivati šta će on tu da radi. Jer ima pravo. Ima pravo i na krvoločne pse puštene da reže i laju na sve što prođe, a živini se ne može zapovedati da ćuti u toku noći.
Primer drugi:
Ideš u školu, završiš je po propisu, diplomiraš na pravom fakultetu. Košta te to i živaca i novaca. A onda se pojavi stotine novih fakulteta i ti osvaneš sa istim zvanjem, platom i statusom kao i onaj koga je sve to stajalo samo novaca. Još ne smeš ni da pominješ njegove kvalifikacije da se ne bi uvredio, a često moraš da ćutiš i zbog toga što ti je šef.
Onda pričaš detetu da uči, da je u znanju moć, da će sa školom bolje živeti, a ono te pita što si ti bio tako loš đak. Jer ono vidi da to što si ti radio ne znači ništa, da se prebiraš od plate do plate, a tvoj kolega, ili direktor sa diplomom iz egzotičnog mesta, nema taj problem. Ti si gulio klupu, a on se provukao kroz rupu u zakonu i ko ti je kriv.
Primer treći:
Plaćaš sve svoje obaveze, komunalije, poreze, kazne za prekršaje, građevinske dozvole. Takav je zakon. Od toga država živi, a ona je naš servis koji isti taj novac vraća u sistem održavanja života i unapređenja zajednice. Tako ti razmišljaš, a onda vidiš spisak dužnika i shvatiš da si magarac. Ili država u koju ti ulažeš odjednom oslobađa od plaćanja one koji znaju za jadac. I opet si magarac.
Zidaš kuću, platiš sve po demokratskim propisima jer hoćeš mirno da spavaš, a takva su ti i uverenja, a onda se izglasa još demokratskiji zakon po kome se ozakoni sve ono što nije plaćeno. Bivšim dužnicima su ostali i snovi i novac, a tebi samo uverenja.
Isključe ti nešto u kući jer si pogrešio poziv na broj i polomiš se da to ispraviš, ali sistem ne prepoznaje ispravke i moraš ponovo da platiš, a poznavaoci rupe u zakonu se na većinu stvari priključe nelegalno jer znaju čoveka i imaju pravo.
Najveći poreski dužnici nisu lopovi koji kradu od svih nas, već su se snašli. Mi nesnađeni ćemo od svojih parica krpiti puteve, graditi škole i davati plate službenicima. Kontraverzno snađeni će voziti svoje džipove po tim putevima, slati decu u školu, lečiti se, jer imaju pravo.
Primer četvrti:
Vaspitavaš dete da nije jedino na svetu, da poštuje starije, nastavnike, školu, drugu decu, da ne otima, ne viče, ne tuče se i sve ostalo civilizovano. I demokratsko. Pošalješ ga u školu, a u razredu jedan ili više njih malih nasilnika i despota. Oni dobijaju svu moguću pomoć institucija, razgovore, savete i na kraju, kada se ništa ne promeni, sleganje ramenima, jer i oni imaju pravo na detinjstvo, i oni su deca i treba im podrška, kako se to danas kaže. Roditelji tih nasilnika obično znaju sve propise koji štite njihovu decu, na disciplinske razgovore dolaze u pratnji advokata, pišu žalbe i prete intervencijom nekog stvarno moćnog i angažuju čitav sistem da zaštite pravo svog deteta da tuče, vređa, ometa. Čitave školske godine prođu u beskonačnim raditeljskim sastancima gde se objašnjava koliko je škola nemoćna, a sve je učinila po zakonu. Jedino što se ne pominje su prava one druge dece, njih većine, koja ćute i trpe. Slušaš svoje dete kako prepričava događaje iz škole i pitaš se gde si pogrešio, kako da mu dokažeš da to što gleda nije ispravno, da je pravi život ravnoteža prava i obaveza. Kako… kada te realnost demantuje?
Imala bih ja još primera, ali nema potrebe. Evo sad se dešava pandemija i svi mi učestvujemo u njoj. Aktivno. Imamo li u tome ravnotežu između prava i obaveza? Štitimo li druge od sebe? Poštujemo li zakone (podsećam: propise koji su izglasani u demokratskoj proceduri da bi omogućili nesmetani život većine)? Ili tražimo rupu u zakonu, snalazimo se da bude samo nama dobro, a ostali nisu naša briga?
Naša demokratija počiva na uvrnutom dualizmu: ili si se snašao, ili si glup. Manji je broj onih koji su se snašli, a demokratija je vladavina većine. Znači li to da glupi vladaju? Ne! Rekla sam da je uvrnuto. Vladaju ovi što su se snašli, jer znaju gde su rupe, poznaju čoveka, vlasnici su odgovarajuće članske karte, ekspres diplome, a iznad svega vlasnici su drskosti i svesti da imaju pravo. Jer žive u demokratskom društvu.
