Sedamdesetih godina prošlog veka kod nas se rodilo radničko samoupravljanje i njegova tela Radnički savet i Zbor radnih ljudi, gde je glas svakog radnika vredeo isto, bez obzira na položaj i obrazovanje. Oni su krojili sudbinu preduzeća i čitavog društva, a obučeni su za to u prethodnim decenijama u kojima je prezirana trula elita i isticana samo poštena inteligencija, sa aluzijom da postoji i ona druga. Tada se rodila ona čuvena rečenica koje se naslušao svako ko je od škole nešto video: šta ti misliš da si ti, i ona druga: ako si učio, učio si za sebe. Ove rečenice su vremenom razvile mnoštvo varijeteta, ali svi su bili unisoni. Škola je teret, bitno je iskustvo, a ono se stiče samo žuljevitim rukama.
Intelektualci su od tada počeli da se izvinjavaju. Kada im štatimislišdasiti nešto objašnjava, kada se za nešto zalaže, kada nešto odlučuje, školarac mora da se izvini i kaže: ne želim da te uvredim, ali ja sam drugačije učio, pa da čeka milost prihvatanja, koje obično nema, ili je ima u krajnjoj nuždi. Sve struke sveta, svi naučni pravci su u ovim našim krajevima potpuno zbrisani uvođenjem radničkog samoupravljanja. Štatimislišdasiti znaju sve i bez knjige. Znaju da zidaju, da leče, da računaju koliko im za pijac treba, da govore svojim jezikom, kroje, šiju, voze…Od profesija priznaju samo geometre i advokate, onako neprikosnoveno, bez primedbe.
U međuvremenu su štatimislišdasiti dobili i svoje televizije, muzički pravac, ideal lepote, nacionalne idole, istorijsku matricu i kulturni obrazac. Ogradili su svoj atar, podigli zidove da ih ne ugrožava spoljni neprijatelj i veselo sprovode dati bitak. Zatim su osmislili i svoje fakultete, strukovne studije i profesore koji se ne prave da su nešto, nego su onako baš. Izabrali su i svog predsednika, koji je posle kratkotrajnog flerta sa obrazovanom elitom, dobio od iste korpu, pa se naljutio i vratio svom izvoru.
Škola je ostala samo ustanova koja treba svu decu da drži na okupu, čuva ih dok su roditelji na poslu i nauči decu samo onoliko koliko je neophodno. Štatimislišdasiti preziru sve predmete u školi jer su prevaziđeni, jer sve i onako ima na netu. To što se od njih ne traži da pronalaze božiju česticu ili rešavaju algebarske nizove, već da shvate ko su, odakle su, da razumeju da ih sila gravitacije drži da se ne pomešaju sa kosmičkom prašinom, da nauče da izračunaju proporciju u, recimo, kursu dve valute, ili kvadraturu pločica potrebnih za oblaganje hodnika, njih ne zbunjuje u horskoj odvratnosti prema potrebi školovanja.
Kako će onda bilo koje dete odavde da shvati da treba učiti da bi se nešto bilo?! Njemu se već decenijama saopštava da se knjige hvataju samo oni koji nemaju ništa drugo pametnije. Ili nemaju novca da plate za diplomu. A to Pisa testiranje…em dolazi iz belog sveta, em je preteško, em toga nema u lekcijama, em ih pitaju sve nešto bezveze. I šta oni misle da su oni, ta Evropa, taj beli svet i ovi naši koji se za njima povode?! Sve je to nepotrebno, treba gledati od čega se živi. Kome svo to znanje treba, neka ide tamo njima, pa neka se prsi, ovde kod nas ne može. Ako učiš, učiš za sebe…ćuti…ne ometaj.
