Čim se pojavi rečenica kritike, sa druge strane odjekne: niste nadležni. Na drugom koraku sledi poruka: kome se ne sviđa, neka ide.
Hajde onda da dobijemo odgovore. Ta pitanja već dugo podgrevaju ovaj lonac u kome se škole kuvaju. Možda ćemo tako razmrsiti čvor?
Ko je nadležan za obilje nefunkcionalnog gradiva koje se našoj deci sipa u glavu kao neophodno, a sa kojim su dunsteri po svakom svetskom merilu? Pa je onda prihvatljivo decu proglasiti glupom, roditelje neadekvatnim, a nastavnike nesposobnim, samo da se ne poduhvatimo nužne i dubinske reforme.
Ko je nadležan za devalvaciju pošteno stečenih diploma i akademskih zvanja? Ko podstiče svest da je poslušnost važnija od znanja? Kako je nastavnik sa stavom postao izdajnik, a onaj koji ćuti i radi kako mu se kaže dragoceni resurs? Koji je od njih na strani dece? Onaj koji se pravi da ne vidi, ili onaj koji neće da ćuti?
Ko je nadležan za odgovor studentima u formi krvavog srednjeg prsta koji je osvanuo po društvenim mrežama, fasadama i školskim dvorištima? Da li je to odgovor na zahtev da nadležni budu nadležni, a krivci krivi?
Ko je nadležan za selektivnu pravdu koja prebijenog studenta vezuje za bolnički krevet, a bahatog vozača sa obiljem promila u krvi i oduzetom dozvolom pušta na svim frekvencijama? Jer je pevač. Nije li poređenje ove dve sudbine indikativna slika naše stvarnosti gde su bizarne vesti sa estrade na naslovnoj, a uspeh nekog naučnog tima u sporednoj kockici? Kakvu poruku na ovaj način šaljemo deci? A onda se na to naslone reklame za kladionice gde se omiljene face vesele nad svežnjevima novčanica.
Ko je bio nadležan za streljanu gde je dečak iz Ribnikara navežbao ruku? Ko je gledao kroz prste nasilniku iz okoline Mladenovca? Ko je odgovoran za provalu nasilja, i fizičkog, i mentalnog, i verbalnog? Uviđamo li vezu između ovoga i studentskih protesta, ili istorija počinje od tačke koja nama odgovara?
Ko je nadležan za status nastavnika i učitelja? Ko se zorno stara da budu na donjoj lestvici, da im se udeljuje do proseka, da im cela nacija meri debljinu novčanika i procenjuje jesu li i toliko zaslužili? Ko je nadležan da sasluša nekoliko dekana koji imaju ideju kako da se stanje u prosveti popravi, a nastavnički smerovi upišu kvalitetne kadrove? Ima li se ideja o tome da za par godina neće biti ni učitelja, ni nastavnika? Ko je nadležan za dugoročnu strategiju u obrazovanju?
Ko je nadležan da sasluša roditelje koji protestuju ispred škole? Kako je roditeljima trenutno oduzeta nadležnost kad su oni za svoju decu nadležni i zakonski i prirodno? Treba li da svoju ulogu sada svedu samo na to da ih pošalju u školu? I da, bez obzira šta se dešava u toj školi, veruju kako se sve radi u interesu dece.
Ko je od nadležnih dozvolio da neki direktori, dekani i rektori pomešaju autoritet sa batinom? Kada se deca pobune, šiba trenutno pomaže, ali se pamti i ne oprašta. Deca čuju srcem. Od straha se brane inatom. Dvoličnima precrtaju oba lica. Nemoć kažnjavaju smehom.
Ko je nadležan da zaustavi sunovrat kulturne i umetničke scene? Ili nam ne treba ni Egzit, ni pozorište, ni festivali, ni Sajam knjiga? Zatо što te manifestacije odbijaju da ćute. Pa, umesto da ih saslušaju, nadležni im zavrnu slavinu, puste ih da nestanu jer je pravovernost jedini izraz dostojan njihovih ušiju.
Ko je, na kraju, nadležan za mržnju i podele? Gde je nestao produktivni dijalog? Zamenilo ga je dnevnopolitičko vređanje svrstano u dve kolone koje se ne čuju jer su im oči zakrvavljene indukovanim floskulama. Kome takva situacija odgovara? Deci sigurno ne.
Zato su deca na ulici. I njihovi nastavnici. Traže od nadležnih da nešto urade. Uzalud. Nadležni kažu: pa, šta, dobro vam je i ovako, ko ste vi da se bunite, niste vi nadležni, nego mi, ako vam se ne sviđa, idite.
Kada nadležni nemaju odgovore na sva ova pitanja i mnoštvo drugih, postaju nenadležni. Svoje ingerencije moraju predati jer naša deca nisu moneta za potkusur. Naša su. Zato smo nadležni. Nastavnici protestuju jer je podlo ćutati kada vidiš propast. To im je obaveza. Zato su nadležni. Nadležni i obavezni. I neće nigde da idu. Jer je ovo i naša zemlja. Naša deca. Naše su glave kojima mislimo. Ostajemo! I nadležni smo!
