Nedelja jutro. Prva kafa. Uključim TV i čujem kako pristojna i normalna Srbija razume da smo na dobrom putu. To, valjda, znači kako smo u ekonomskom i svakom drugom prosperitetu.
Pošto ja ne mislim da je ovo tačno, znači da sam nepristojna i nenormalna. Veliko hvala! Zapisaću nove osobine pored već postojećih. Znači, izdajnica, strana plaćenica, blokaderka, šljam (nema rodno senzitivni oblik), nepristojna, nenormalna.
Promenim kanal, ali tamo o sebi saznam još novosti. Tamo sam još i ustaša. Zanimljivo prosvetljenje u nedeljno jutro! Međutim, nije kraj. Stiže i objašnjenje kako su nam svi Hrvati i dobar deo Bošnjaka neprijatelji iako mi sa njima postupamo krajnje nežno i osećajno. Drugim rečima, mrze naše poštenje jer su pokvareni i zli.
Lako bi bilo kada bi se sve ovo slušalo samo jednog jutra, ali ovakav narativ se plasira deceniju unazad da bi u poslednjih godinu dana dobio na intenzitetu jer sistem radi svog opstanka mora imati neprijatelje. On mora stalno praviti dve kolone, održavati ih u vitalnoj mržnji, pa, kad se jedna tema iscrpi, ubaci se druga.
Kosovo je uvek kec u rukavu, mada ga povremeno zameni Republika Srpska, u poslednje vreme Sandžak i Raška. Zvezda i Partizan sa svekolikim folklorom fudbalske pikanterije koja se pažljivo vadi po potrebi trenutka. Zatim, odbrana bezubih od onih koji ih ponižavaju svojim osmehom. Obavezni vojni rok kao poželjna referenca za svakog muškarca i rodoljuba protiv armije maminih sinova. Ćirilica kao poslednji bastion srpstva na čiji grudobran naleću mrzitelji tradicije i svetle prošlosti. Četnici i partizani, plus Nedić i Ljotić, uz obavezni zahvat do srednjeg veka, zlatni escajg i večito nepravedno stradanje, najčešće dvomilionsko, gde naše krivice nema jer smo žrtva međunarodne zavere (glavni akter se bira po stepenu zapaljivosti u datom momentu). U poslednjih godinu dana tu su studenti protiv poštenog naroda koji hoće da živi, pa onda još jedan front između studenata i opozicije, na kraju između opozicije i vlasti. Sad su se tu umešale i sudije, pa se javnost izjašnjava zašto su boginji pravde vezane oči, a pitanja pomilovanja i lustracije se tumače po slavskim trpezama sve dok domaćin ne zabrani političke teme jer je svađa neminovna.
I tako, narod uvek proguta udicu. To baš tako izgleda. Kao da neko od gore ubaci odgovarajuću temu i, dok se narod gloži, oni završavaju svoje poslove. Jer…gde se nalazimo?! Usred energetske krize, pod pretnjom sankcija. Univerzitet se urušava ciglu po ciglu. Nekoliko srednjih škola ne radi. Ostatak školstva voza po inerciji. Evropa nam je sve dalje. Cene sve više. Plate nedovoljne. Fabrike se zatvaraju. Novinare progone i tuku po ulici. Pozorišta ne rade. Nagrada Vitez poziva se dodeljuje ispred Narodnog, jer dobitnici nisu po volji režima. Putevi se urušavaju. Usvajaju se nacrti za rušenje dobrih delova gradova, seču šuma, izgradnju novih malih elektrana. Litijum je na prividnom stend baju. U Ekspo odlaze džakovi para. Reke postaju otpadni kanali. Vazduha nema. U Beogradu opstaje zabranjeni grad. Korupcija postaje svakodnevnica na koju se ne osvrćemo.
Svaka prethodna rečenica je razlog za zabrinutost. A ima ih još mnogo. Alarmantno je. Nestaćemo, prodaće nas đuture da namire sebe, a mi se svađamo oko problema koji su odavno trebali biti rešeni i popakovani. I što je najgore od svega, mi ne vidimo da sve što izaziva svađu nadležni i neće da reše, već duvaju u vatru i raspiruju požare. Ta mesta koja im služe kao flaster za oči koji zalepe svom narodu kako bi, tako slep i bez pravca, postao ravnodušan, bezidejan, oslabljen jalovim diskusijama, zavađen i zakrvljen, ostavljen da se snalazi sam kako zna i ume, nepoverljiv, jer je izigran sto puta.
I, na kraju, ko je, bre, nepristojan i nenormalan?! Vi koji farbate stvarnost da se ne bi videle rupe koje pravite, ili ja koja neću da pristanem na to? A neću ni da ćutim. Ni da se svađam na teme koje mi bacite, nego pogledam šta krijete iza.
