Naša škola je pred velikom odlukom. U kovitlacu svih dešavanja ona kao da je prestala biti svesna toga. Izgubila se.
Odbijanjem da ozbiljno shvati probleme u školi i svođenjem dijaloga samo na plate, država je pucala sebi u noge. Načeti torzo će se vrlo brzo urušiti u besmisao. Želim da verujem kako je pucanj učinjen u nedostatku sluha ili nedostatku znanja. Ne smem ni da pomislim kako je to deo nekog šireg plana iako indicije i za to postoje. Neću da verujem u teorije zavere.
Svaki prosvetar za ove probleme i te kako zna. Suočava se sa njima svakodnevno u učionici. Znaju i roditelji. Ali…svi ipak dozvoljavaju da se priča gurne u stranačje, da dobije takozvanu političku dimenziju i otkliza u besne rasprave po društvenim mrežama, prepune uvreda i optužbi za razne izdaje. Umesto da shvatimo kako su ulog u celoj priča naša deca koja glasno na ulici pokazuju da im je svega dosta ili ćute odbijajući da uče, društvo se deli na tabore i nesvesno pristaje na ono u šta ga vlast svesno gura. Ta ista vlast o školi kao temelju i ishodištu ne razmišlja uopšte, jedina misao joj je čuvanje pozicija i stvaranje opsena kojima se za te potrebe služi. Da je drugačije, nadležni bi već odavno pozvali sve one stručne ljude koji su, povedeni dobrim namerama i svojim znanjem, uložili izvesne napore da predlože put kojim bi se naša škola trebala kretati u narednom periodu. Umesto toga, vlast nudi veće plate nastavnicima, preračunava koeficijente i žrtvuje se u još jednom rebalansu budžeta. Kažu: sve zbog dece. A nije tako. Ona na ovaj način pokušava potplatiti nastavnike da ćute i ne vide, a platiće ih sramno malo za veličinu izdaje sa kojom se moraju pomiriti. E, ta izdaja se tiče naše dece i njihove budućnosti.
Država će dati trideset procenata nastavnicima kako bi nastavili da sa decom rade na programima koji su davno prevaziđeni i koje bi trebalo iz temelja pretresti. Naša deca imaju mala postignuća. Oni ne znaju tečno da čitaju, slabo barataju osnovnim računskim operacijama, logičko mišljenje im je svedeno na rudimentarni nivo, ne razumeju tekst koji pročitaju, nesamostalni su, u svemu traže pomoć i potporu, fizički su neaktivni, neadekvatno nahranjeni. I za to je najlakše okriviti decu. Ili roditelje. Ili učitelje. Reći jednima da su glupi, drugima da su nezainteresovani, a trećima da su lenji i nestručni. Znači, sve je dobro što nam nadležni propisuju, samo smo mi i naša deca nesposobni da to prihvatimo, naučimo i primenimo. Hoćemo li žrtvovati još pregršt generacija za tridesetak procenata? Ili ćemo se upitati ko je ovde zapravo nestručan i lenj, kapriciozno okrenut ličnoj koristi?
Država je ponudila nastavnicima više plate, a ostatku društva uverenje kako je to dovoljno da bismo zaboravili koliko nam dece pakuje kofere i odlazi odavde. Pobunjena omladina na ulici viče kako ne želi napolje. Želi da živi ovde i želi da stvori društvo po meri pravde. Znači, oni neće na put, a mi ih teramo jer nemamo hrabrosti da priznamo na kakvom iskliznuću živimo. Mentalnom, socijalnom, finansijskom. Na iskliznuću iz smisla. Rekorderi smo u izvozu mozgova. Rekorderi smo u uvozu prljavih tehnologija. Daćemo pamet i zakopati se u rudarske jame. Pitamo li se šta će biti sa onima koji ostanu. Jesu li oni predviđeni za škart, motanje kablova i vožnju u električnim automobilima koje će puniti strujom iz termoelektrane?
Država će potplatiti nastavnike da ćute o sveopštem nasilju koje tinja u našim školama. Propisani su silni pravilnici, formirani timovi, radne grupe za podršku, umrežavanje institucija. Ali ništa od toga ne radi jer gađa u posledicu. Izvor tog nasilja je samo delimično u školi koja jedno mlado biće tera da sedi po sedam sati i uči nepojamne gomile činjenica, koja ga procenjuje samo po uspehu sa kojim savladava te činjenice i ne obraća pažnju ni na jedan drugi aspekt ličnosti. Drugi rezervoar čini društvo u celini koje svojim kompletnim diskursom, načinom ponašanja i obraćanja indukuje bes i predstavlja ga kao prihvatljiv.
Hoćemo li se praviti kako sve ovo ne razumemo i truditi se da nas se ne tiče? Jer će se to nekako rešiti samo od sebe? A znamo da neće. Pa ćemo pristati da nam se plati neka sića, okrenućemo glavu i nastaviti da patimo u tišini lažnog veltšmerca. Pristaćemo da izdamo decu?
Na nastavnicima je u ovom trenutku velika odgovornost. Oni moraju jednom reći dosta. I to se ne sme tumačiti kao navijanje za račun neke političke partije, već kao poziv na reformu koja je našoj školi odavno potrebna. Tu ne sme biti podela, optužbi i licemerja. Podmetanja. Zamene teza. Lova u mutnom. Jer, deca su naša. Želimo im najbolje, pa tako treba i da radimo. U suprotnom, možemo svih dobijenih trideset procenata okačiti o klin prezira koji će nam deca ostaviti kada im mahnemo na rastanku.
