Ima jedna pripovetka koju smo svojevremeno radili sa decom na času. Govori o devojčici koja u bedi praznog doma teši mlađeg brata pričom o tome kako će majka svakog časa doći i doneti veliki krompir. Gladni su oboje. Ona, starija, ulaže sav napor da brata smiri i uspava, a kad san i nju konačno savlada, pred očima joj se ukazuje majka, svetla i nasmejana.
Baš ova priča, kojoj sam zaboravila i ime i autora, nametnula mi se ovih dana kao slika našeg školstva. Ono je urušeno decenijskom nebrigom, odsustvom dugoročne strategije, opštim društvenim lutanjem, nasiljem i nemanjem pojma šta treba uraditi. Gurnuto je u zapećak svake vlasti koja ministarsko mesto u ovoj oblasti daje restlovima kao političko namirenje. Ili onima koji su spremni na juriš, pa će udarcem u pleksus izbiti svaku kritiku i vratiti školu na mesto koje joj pripada. Dakle, u ćošak. Dok se druge važne stvari ne popakuju.
Svaka poruka školi se svodi na ćuti i radi, ne razmišljaj, budi srećan sa onim što imaš, spavaj, jednog dana će biti bolje. Alternativna stručna misao prolazi ispod radara, ignoriše se ili proglasi kao uznemirujuća, izdajnički plasirana, jer ona zahteva rad, nije dovoljno upotrebljiva za glasačko telo koje se mora držati u poslušnosti opsenama o naglom skoku. Zato se povremeno glasno razmišlja i najavljuje čas od trideset minuta, veštačka inteligencija, strani univerziteti. Naše društvo, već umorno i gladno, svaki put proguta ovaj krompir, podeli se i danima razmatra, ne shvatajući da iza svega ne stoji stvarna briga o deci i potreba za unapređenjem, već trik koji treba da skrene pažnju sa stvarnih problema, uspava nezadovoljstvo, poništi autoritet stručne javnosti i školu opet vrati na uobičajeno mesto. U ćošak. Na čekanje. Jer, samo treba biti strpljiv. Spas je blizu. Majka će doneti veliki krompir. Do tada ćemo sanjati svetlu budućnost.
Međutim, deca rastu. U realnosti koja im je zadata davno su prestali verovati u bajke. Dovoljno dugo su pred san gledali roditelje satrvene u nemoći, jadne ili ogorčene, da bi sada mogli bezbrižno zaspati verujući u siguran naredni dan. Oni imaju pravo na školu i obrazovanje, imaju pravo na stabilan i predvidiv put koji iz ovoga proizilazi. Traže sistemsko rešenje. Ne pecaju se na prazna obećanja. Očekuju poverenje i podršku. Ako im to uskratimo, ako nastavimo da ih šamaramo budalaštinama koje neko smisli kao epohalnu inovaciju, ako poverujemo da su spojivi obavezni vojni rok i veštačka inteligencija, ako na čelu škola ostavimo upitno odlikovane, ako zažmurimo pred spiskom otpuštenih i prebijenih…oni će otići. Neće čekati krompir. Neće sanjati. Zgrabiće život.
