Anka je imala više imena: Ana, Ankica, Ankičica, Anuška, Ane. Zato što su je svi voleli. Zato je vremenom stekla sva ta imena. Verovatno da niko nije ni znao njeno izvorno ime, starinsko i prozaično, već samo ova od mila nadenuta, jer su je tako videli.
Bila je lepa, zanosna i prirodna crnka sa talasom kose i uskim strukom, lepom figurom, dobro, ali skromno obučena, ipak dovoljno da istakne sve. Nekad je samo nosila neke izazovne haljine, ali niko to nije smatrao za seksipil, već kao njeno prirodno pravo da bude to što jeste, ukras i uteha.
Njena lepota, ipak nije bila u stasu, već u licu, vedrim očima i osmehu. Ne, nije to bio zavodljivi osmeh koji mami i golica, već sušta vedrina letnjeg dana, sjaj u kome nestaje svaka sumnja i brana.
Kažem: svi su je voleli i bila je sinonim za dobrotu. Niko to nije mogao poreći, čak ni oni koji nikoga ne vole i svima nađu manu. Niko nije mogao da se seti bilo čega što bi bacilo senku na Anin vedri lik.
Uvek se javljala ljudima prisno i zainteresovano, bez površnosti i želje da što pre prođe. Izgledalo je da baš voli što vas je srela i da želi sve čuti, da bi i zastala ako to vi želite, ali neće da vas gnjavi bez potrebe. Uvek osmeh, neko prigodno pitanje ili šala, uzgredna rečenica ili već nešto prijatno. Svemu je davala osećaj apsolutne punoće.
Znala je sve rođendane i sve prigode, čestitala i radovala se, znala je ko sa kim živi u kući i kako, nije mnogo zapitkivala, ali i ovako joj se sve govorilo samo. Izgledalo je da jedva čeka da nešto pohvali, da uživa u svačijem uspehu, da nema sujete iako je bila i sama vrlo uspešna. Niko joj na tome što sve ume nije zavideo, bilo je to deo nje, a pošto su je voleli, voleli su i njen napredak. Zato su je uvek zvali kad nešto treba uraditi da bude vanredno lepo jer su svi mislili da to niko neće znati bolje od Anči. I ona je pomagala, bez naknade i prebacivanja, izgledalo je da joj je dovoljna plata zadovoljstvo drugih. Nekad je samo govorila: počeli i nisu znali dok me nisu zvali, a ja šta ću kad sam luda… Niko se ni na to nije ljutio, niko to nije shvatao kao prebacivanje ili ogovaranje, već su se pridruživali tom Aninom stavu da bez nje ništa, zaista, ne može. Bila je sveprisutna, na opšte zadovoljstvo i odobravanje. Možda je to nekima i išlo na živce, ali nisu to ni sebi smeli priznati, plašeći se da ne budu optuženi za zavist.
Ančica je, ipak bila najbolja u kriznim momentima. Kad svi izgube glavu, kad se misli da je sve gotovo, propalo, da nema nazad. Nije bilo bitno da li su to društvene ili lične krize. Svuda je bila dobra. Ljudi sa problemima su odmah postajali njeni najbolji prijatelji. Negovala ih je, hrabrila i tešila, stvarala se brzo i preuzimala stvari u svoje ruke. Slušala je njihova ispovedanja, bila im savetnica i čuvar njihovih tajni. Radoznale, koji bi da znaju šta se iza tuđih vrata dešava, sklanjala je efikasno, i tako je i ona, pored čoveka u problemu, postajala intrigantan predmet koji zna, a ćuti. Samo povlašćeni su mogli čuti po nešto od Ane u tim situacijama, a te povlastice je ona davala po nekom svom ličnom nahođenju, u zavisnosti kakav utisak želi da proizvede. Ljudi su se zato trudili da joj ugode i da joj budu blizu, jer šta ima interesantnije nego čuti šta se upravo dešava kod nekog drugog, sve te sitnice iz prve ruke, skrivene i golicave. Sve dok su krize trajale Ana je bivala tu, naročito u početku dok još grmi i dok u rečima i postupcima nema nikakve kontrole. Kad sve prođe, ona počne polako da nestaje. I čeka svoj sledeći momenat.
Ana nikada nije dugo ostajala sa onima kojima je pomagala, u čije živote je nepozvana, ali prihvaćena, ulazila. Ljudi su pomišljali da počinju da stiču prijatelja za ceo život, ali ona je odlazila posle akutnog perioda, povlačila se tiho i niko nije mogao da joj zameri jer je već toliko učinila, jer se stvorila kada nikoga nije bilo. Iako ostavljeni, bili su joj zahvalni. Možda im je bilo i pomalo pusto, ali ne mogu biti sebični i ljubomorni jer je Ana sada bila neophodna na nekom drugom mestu i trebalo je samo malo sačekati, tako ih je umirivala: dušo, nemam sad vremena, ajd čujemo se, pa da se ispričamo…
Bila je samo jedna žena koja se držala po strani. Ana je pokušala više puta da joj pomogne, ali ona nije htela. Nešto je toj ženi stalno bilo sumnjivo u vezi sa Anom i izmicala se za svaki slučaj. Dolazile su i do nje priče o Aninoj dobroti, o uspesima, ljubaznosti, čula je neke priče u poverenju od same Ane, o nekoj trenutnoj situaciji koja je teška, i Ana će samo njoj to reći…Uzalud. Žena je bila uzdržana, čak bi se moglo reći i ogorčena, nepristupačna, merila je svaku Aninu reč, procenjivala svaki gest. Nije joj ništa bilo jasno, ćutala je, nije htela protiv svih, ali sebe nije dala.
Ta žena je imala kuću i ispred kuće travnjak koji je fanatično volela i održavala. Toliko je bila ponosna na njega, bila je to njena ljubav i opsesija. Ništa na njemu nije moglo biti pogrešno niti pokvareno. Ništa nije smelo nedostajati, štrčati ili ga isprljati. Bio je zelen, ravan, sočan i mek. Jednog dana nasred travnjaka je nikao mali žuti cvet. Svi bi mu se obradovali jer se pojavio niotkuda da ulepša jednoličnost, ali ne i ova žena. Ona nije volela nepredviđena dobročinstva. Ona je htela ono što ona hoće. Ali, iako je rešila da skloni taj žuti cvet, njena ćerka to nije dozvolila. Neka ga, šta ti smeta, tako joj je rekla. Što si tako zla i tvrdoglava, i to joj je rekla.
I cvet je ostao, sam, žut i veseo. Svi su mu se radovali. Na žalost, nije dugo trajao. Latice su posle nekoliko dana počele da tamne i jednog dana žena je usred travnjaka ugledala na mestu cveta jednu belu pufnastu lopticu. I opet joj je bilo dosta svega i nervirala se, ali ćerka je dotrčala i ushićena zbog ovakve transformacije, klekla i uzbrala pufnicu. Prinela je licu, ali je u tom momentu dunuo vetar i pufnica se razletela i nestala u bezbroj sitnih peruški. U ruci joj je ostao samo struk sa ružnim tučkom na vrhu.
E, sad, ova žena je bila do kraja tvrdoglava i osim sveta. Cvet su svi zvali maslačak, a ona Ankino cveće. Svi su mu se radovali i opisana su u knjigama o narodnoj medicini mnoga njegova lekovita svojstva, ali žena ga je lovila i čupala gde god je stigla jer je ona bila iskusan baštovan. Ona je znala da se on razmnožava ispod zemlje, nekim tajnim kanalima i da pušta duboke korene, da, ako ga pustiš, može da uništi travnjak za tren oka. Njen travnjak je bila njena najveća ljubav, njena trajna oaza, njegove bolesti su je pekle i patila je danima zbog nekih praznina i lišajeva koji nagrizaju savršenstvo, ali se borila i nije dozvoljavala da joj te rane blaži ovo nepostojano cveće, jer ono ne popunjava, već se hrani sokovima njenog voljenog travnjaka i uništava ga svojom površnom nepostojanošću. Njena ljubav je bila njena i kad boli i kad je ružna, ona je znala i čekala jutro kada će sve ponovo sinuti u modrozelenom neisprljanom sjaju.
