Kaja je jednog dana stavila svoj mali ranac na rame, izašla iz kuće i pomislila da je čitav svet njen. Koraci su joj bili laki, a u glavi vedro i bistro i vidno do kraja. Prvi put je shvatila koliko su joj pluća duboka i koliko mogu da se rašire, pa da je ponesu još lakše i da joj do očiju dođe ta nova i nepoznata svežina.
Kaja je bila zaljubljena i lebdela je, iako to, kad se kaže, zvuči potpuno otrcano, ali jeste tako u praksi. Zato to ljudi i govore tako, oni koji nisu pesnici, ali svejedno osećaju. Možda je bolja reč levitacija, jer Kaja nije uopšte hodala u pravom smislu, već klizila kroz beskonačno glatke dane, ne dodirujući ništa do sebe same i svoje rascvetane suštine.
Tako je jednog dana išla preko trga u vrelo letnje podne, a trg je i bio pust jer je bilo vrelo letnje podne i nikome nije padalo na pamet da tuda prolazi, i uživala. Koračala je lagano, a haljina je lepršala oko nje dodirivala joj vlažnu kožu, podizala se u hodu i zavlačila između nogu, i to bi svakoga nerviralo, ali Kaja je uživala u mekom dodiru pamuka, koji je pipkao nežno i lagano, puštao i opet se vraćao na isto mesto. Bila je gospodarica tog trga, usamljena i prepuštena senzualnosti nasumičnih dodira, moćna i sama sebi dovoljna.
Eto, toliko je bila zaljubljena. Nije jela, nije spavala, nije govorila, ali je opet bila i sita i odmorna i puna nekog živog razgovora koji se začinje i nestaje opet u njoj, bez potrebe da se uobliči u reč i izađe napolje. Kad je neko sretne na ulici, Kaja ga jedva prepozna jer joj se malo poremetio odnos senke i svetlosti, pa joj je sve izgledalo drugačije:
– E, Kajo, šta radiš?
– Ništa. Onako – pa gleda i ćuti.
– Šta ima novo? Nešto te ne viđam.
– Nema ništa – ćuti opet i ne pravi se da žuri, jer gde bi išla i zašto bi žurila, a zašto bi i lagala da žuri.
– Nešto si mi drugačija. Jesi ti to omršala?
– Jok – dalje opet ćuti jer ne može da ispliva u ovu neshvatljivu ravan.
– Kad ćemo se videti da pijemo kafu? Pa nismo sele danima.
– Važi – kaže Kaja, a nema nikakvu ideju zašto bi uopšte sedela sa bilo kim i pita se šta je sa svim tim ljudima toliko pričala do sada kad je sve to potpuno nevažno, prosto i prizemno. I nastavi sama ulicom, zaklopi načas razdvojenu površinu vode i zaroni u svoj zažareni svet.
Bila je toliko srećna i toliko mirna. Konačno je našla svoje mesto i odjekivala je u njemu, šaputala i galamila, pevala i recitovala, smejala se glasno, išla gola, išla trapava, bila pametna i glupa i sve što joj je padalo napamet, kao što se samo na svom mestu može i sme.
Jednog kasnog popodneva, pred samo veče kada se uvek javljaju one najcrnje sumnje, jer se tada dan otima od smrti, a noć ga guta, pa se taj ropac odražava i na ljude, Kaja se uplašila. Bila je previše srećna. Neumerenost se kad-tad plati. Nema ravnoteže. Kao da je osetila i neki hladan vetar po leđima, pa je zatvorila vrata od terase i sve prozore. Tišina. Otišla je do kuhinje i izvadila iz fioke pribor za šivenje, uzela najveću iglu i ubola se. I nije je to uopšte zabolelo. Bilo je nekako slatko i samo je povećalo osećaj potpunog zadovoljstva, kao kad se napiše nešto bitno, pa se uzme fluorescentni marker da se reči pojačaju, i docrta se par cvetića, posle sunce i na kraju kućica, pa se važne reči pretvore u sliku. Zato je Kaje uzela malo crnog mastila i napunila rupu na podlaktici.
Odjednom je u ćošku nešto šušnulo. Trgla se jer je znala da je sama i ugledala senovito okruglo stvorenje velikih očiju. Kaja se ukočila i bilo joj je smešno i strašno:
– Ko si ti? – šapnula je jer je tišina bila gusta.
Okati je samo trepnuo i skočio par puta, meko kao mehur od sapunice.
– Ko si ti? Kaži slobodno – i koraknula je prema okatom, ali mu se nije približila. Izmakao se zajedno sa ćoškom. I ćutao je.
– Dođi, neću ti ništa – mazila se Kaja želeći da ga privuče i pripitomi, ali okati se nije dao.
Bila je zbunjena, malo je razmislila, uzela ponovo iglu i ubola se. Opet onaj snažni slatki osećaj bola izmešan sa mlazom neprekinute sreće, duboko zadovoljstvo koje uspostavlja ravnotežu, a ne remeti mir. Izbrisala je krv i opet stavila malo mastila, ali sada zelenog. I opet je šušnulo. Tačno je znala. U ćošku se pojavio još jedan okati, mek i sjajan, naravno zelen kao grudvica mlade trave.
Kaji se ova igra dopala i brzo je imala u ćošku čitavo gnezdo raznobojnih mehurića koji su se veselo komešali, premeštali, skakutali, a ona je na mekom delu podlaktice izbockala jednu šarenu zvezdu. Čitava ruka joj je bridela i peckala, jedva je obukla košulju i izašla iz kuće. Krenula je u noć prema svojoj ljubavi potpuno zanesena, puna nekog slatkog sirupa koji joj je strujao kroz telo, jedino je dodir platna po ruci podsećao na igru kod kuće.
Dugo je još Kaja bila zaljubljena i srećna i kad god bi njena sreća bila prevelika, bockala je po još neki znak uživajući u mnoštvu mekih okatih stvorenja, zadubljena po cele sate u njihovu igru i slobodu da urade bilo šta, da skoče bilo gde, da se premeću bez straha od pada i oštrih ivica. Ujutru ih više nije bilo, ali ih je stvarala lako i bezbrižno, i čuvala ih je samo za sebe. O tome, naravno, nije nikome govorila, iako joj je gotovo cela ruka sada bila iscrtana. Pa šta, nosila je bluze dugih rukava, a i vreme joj je išlo na ruku jer je počinjala zima.
Zima je sa sobom donela kratke dane, nimalo sunca i duge noći u kojima se Kajina zaljubljenost stišavala i prelazila u stanje tihog mira i ušuškanosti, bez jare i letenja. Opet joj je bilo lepo. Osećala se toplo i zaštićeno, potpuno opijeno, i čekala je proleće nadajući se da će se žar vratiti. Došlo je i to, dani su odužali, sunce se vratilo, ali vatre nije bilo. Kaja je uporno kopala po sebi, razgrtala pepeo i tražila bar neku žišku, bar nešto vatreno i pulsirajuće, bar neki život, ali ga nije bilo. Nije bila nesrećna. Volela je i dalje.
Onda je došla jesen, pa zima, pa opet proleće, i Kaja više nije ni tražila žar. Utonula je u pepeo i postala siva. Odavno više nije igrala igre sa okatima jer nekako nije imala vremena. Život se izravnjao, pa nije bilo potrebe da se leti. Počela je i da je nervira ona šarena ruka. Često se pitala šta joj je to trebalo i nije mogla ni da se seti kako joj je nešto tako moglo pasti na pamet. Sve se ohladilo i postalo sasvim obično.
Jedne večeri, Kaja je slušala neku pesmu, moćnu, snažnu i od te pesme su joj nekada mogla nići joj dva para ruku i nogu. A sada, ništa. Mešala je varjačom neki sos na šporetu i jedino je varjača pratila ritam melodije. Kaja se najstrašnije razbesnela. Uzela je opet onu iglu, zavrnula rukav i ubola se. I nije se desilo ništa osim bola. Ništa se nije desilo. Ćoškovi su bili prazni i nemi. Ubola se još jače, misleći da je zaboravila kako to treba uraditi. I opet ništa. Sela je zatim na hoklicu, klonula svom težinom i nije mogla ni da zaplače. U nedostatku suza razmazivala je po ruci ono malo krvi što je isteklo iz uboda, a u duši joj je bilo sasvim prazno. Gde sam to ja nestala, pitala se. Imam li još išta osim kože? Imam li išta živo iznurta? Naravno, odgovora nije bilo, jer je u Kaji sve odavno zanemelo. Sav žamor iz nje pretvorio se u spiskove za kupovinu, a oni nemaju lakoću veselog čavrljanja. Oni su jasni i izričiti.
Nije se Kaja nikako mogla smiriti. Želela je te večeri bar jednog okatog, želela ga je po svaku cenu, a bila je tvrdoglava i mislila je uvek da može sve dobiti, samo ako se dovoljno potrudi. Bola se do iznemoglosti i ništa. Onda je uzela žilet i zasekla ruku. Zaječala je od bola i to je bio jedini zvuk koji se čuo. Sve drugo je bilo prazno.
I to je bio kraj Kajinih pokušaja. Ruka je danima bolela, morala je i lekove da pije i da odgovara na pitanja: šta ti bi. I šta da odgovori?! Kako da objasni nešto za šta niko nije znao i nije ni smeo da zna, ako ne želi da ostavlja utisak sumanutosti. Jer ni sebi više nije mogla da objasni zašto je to radila i kako je sve to bilo i šta joj je nedostajalo. Bila je po svim merilima srećna žena, voljena i sa porodicom. Zašto bi se sekla? Dovoljno je što ima tu čudnu ruku koju ne želi i ne može nikom da objasni.
Sve prolazi, svi potresi i nedaće, pa je i ovo prošlo. Jedne večeri, dok je mazala melem na bolnu ruku, Kaja je zastala. Meko je prepipavala hrapavu kožu i bilo joj je milo kao kad gledaš stare fotografije sa školske ekskurzije. Vidiš da ti je tad bilo lepo, smejao si se, bio nehajan i smeo i sećaš se da nisi spavao čitave noći pred tu ekskurziju jer se ni jedan duks nije slagao sa pantalonama, pa si izvadio čitav ormar, besomučno se presvlačeći, kombinujući nespojivo i vraćajući se po sto puta na odbačeno. Soba je ujutru ličila na buvljak sa svim onim ispreturanim i izgužvanim stvarima, a ti si požurio da stigneš na autobus iako još uvek šiške nisu bile sasvim suve i mogle su se potpuno pokvariti, a toliko si truda uložio da ih središ, skratiš i zalepiš, i nije ti to sad uopšte bitno.
Tako je Kaja mazila hrapavu ruku, nežno, i upoređivala sa onom potpuno čistom i belom, dosadnom i bez uspomena. Rešila je da od sutra počne da iscrtava i drugu ruku, ne zato što ima šta da kaže po njoj, već zato što je ta druga ruka bila tako prazna, kao i ovaj život uostalom. I rešila je da više neće kriti svoje šare. Nosiće uvek kratke rukave.
Tako je i bilo. U početku su se svi čudili i plašili i smatrali da je to baš ružno i pitali je od kad ti je to i šta ti to treba, to je tako primitivno i šta ćeš kad ostariš. Kasnije je Kaja počela da primećuje i druge sa crtežima, prvo malim, a zatim i nešto smelijim. Pitala se da li su bar neki od njih videli male okate ili im je samo dosadno. Ipak nije smela nikog da pita jer nije smela da izda sebe i svoju najveću tajnu. U stvari, najlepšu tajnu, jer je samo ta njena šarena ruka bila svedok davne moći kada se letelo bez krila i bilo te baš briga za ceo svet. Osećanja su nestala, okati su nestali, njen svet nije bio više ni lep ni ružan, ni mističan. Bio je samo svet i bio je samo život sa jednom uspomenom. Bledom. I zato su i okati nestali. Usahla reka ne puni bokal. Usahla reka je sećanje na vodu u bokalu.
Danas je Kaja već stara žena, a šarenih ljudi je sve više. To je postala prava moda i veliki biznis. Kajine ruke su smežurane i koža sa podlaktice joj pomalo visi. Nekada, kada sedne pored prozora, a napolju je dubok sneg, ona se pita da li je i ovaj svet izgubio sve osim kože ili se to samo njoj desilo.
