Ljubica je bila kao i njeno ime. Jer ljubičice moraš pronaći u tihom delu šume, u nekoj senci, i tek kad ih otkriješ, one ti se pokažu u svoj svojoj lepoti i mirisu. A kad ih uzbereš, prisvojiš i staviš u kuću, prvo ćeš njih ugledati.
Ljubica nije mnogo pričala ako nije pitana, a i kad jeste, ona govori malo i bez pretenzije. Ako je neko prekine, ona stane i zaćuti, širom otvori oči i proguta. Ali se ne buni i ne nadmeće.
Bila je lako i dobar đak, i dobra ćerka, i dobra drugarica, i dobra komšinica.
Udala se za Nemanju. Koji je bio kao i njegovo ime.
Kada prvi put čuješ to ime, u glavi ti se stvori kraljevski sjaj moćne dinastije. Otmen i patiniran kao stara stilska fotelja nasleđena od prastarih i čuvenih predaka. Ona se ne baca i stoji na počasnom mestu u kući, a pred svim gostima se obavezno izlaže njena istorija.
Međutim, kada se malo dublje zamisliš, kada stekneš znanje i iskustvo, shvatiš da u korenu tog imena stoji nemanje i praznina, oskudica i strah od nje.
Ljubica i Nemanja su bili uzoran par, čuven po skladnosti, obrazac za uspešnost, slika kako se može i u današnje vreme biti moderan, a ipak vezan za tradiciju.
Ali, dani su za Ljubicu bivali sve kraći, a vazduh zagušljiv, jer je ona svog Nemanju često viđala sasvim izmenjenog i plašila se trenutka kad se kućna vrata zatvore, deca poležu, kad nastupi večernja tišina. Tada je samo njegova, a on počinje besmisleno da je vređa i da se sladi svakom izgovorenom rečju. Prepuštao se tom svakodnevnom užitku, gustom i neprekidnom, mljackao ga je i razvlačio, a ona je ćutala i samo ponekad izgovarala: „Nemoj tako…Šta ti je?“
Na to nemoj tako iz njega je provaljivao čudan bes, koji je kopao neku, samo svoju, istinu i dokaz. Ljubica je u tim rečima postajala prosta seljanka, prikrivena bestidnica, vulgarno kopile koje se uvalilo u njegov savršeni život i želela je, tako je strašno želela, da je već jednom udari, da ne leže više sa ovim nedokazivim mentalnim modricama, jer život se odmah ujutru nastavljao kao da večeri nije ni bilo. A ona je te večeri nosila po cele dane i nije imala više ni ruku ni duše da izdrži.
Razmišljala je da se nekome požali i činila je to na svoj način, ali opšta neverica je složno prerastala svaku njenu reč. I sama sebi je u tim monolozima izgledala kao nezahvalna, kao razmažena, kao neko ko ima sve i ne zna šta će s tim. A modrice su se širile i uskoro nije imala ni jedno zdravo mesto. Tabani su je boleli od hodanja po danima i čekanja na rani suton kada ona vidi da se on priprema i samo čeka noć, pa da počne.
I tako je jedne večeri, dok je sedela ispred Nemanje, osetila kako se od nje nešto odvaja, nešto tanko, vlažno i pokretno. Nije smela da se pomeri. Nije smela da se osvrne. Ali sa tim odvajanjem njeno telo je postajalo lakše, a duša joj se ograđivala i čvrsnula. Onda je iza Nemanjinih leđa ugledala plavu zmijicu kao žurno ide prema hodniku. Brzo je ustala, što je bilo nedozvoljeno, da je zaštiti i sakrije, otvorila joj je vrata i zmijica se sklupčala ispod kućnog praga.
Ljubica se spokojno vratila u sobu. Smešila se u sebi i znala da je čitav njen jad stvorio to neobično stvorenje. Ono sad spava ispod praga čekajući momenat da se Nemanja jednog dana vrati s posla i ujede ga. A ona neće biti ni za šta kriva.
