Verica je bila potpuno uzorna žena. Skromna, tiha, postojana, čak stidljiva u prvom kontaktu, što je davalo poseban šarm njenoj pojavi. Na poslu je bila revnosna i napredovala je polako, ali postojano, i to nije izazivalo nikakvu zavist, niti je ona, kao rukovodeća, imala otpora ili problema sa ljudima. Uspon je bio prirodan i svi su bili složni u oceni kako njoj to pripada. Blaga reč i meki nastup rešavali su sve. Nije bila duhovita, ali njena zbunjenost i lagano crvenilo u šaljivim situacijama, u podgrejanoj atmosferi masnih viceva, još više su se sviđali okolini.
Verica se svakog sećala, svakog tešila i slušala. Negovala je i one koje svi zaborave. Znala je običaje i nigde se nije obrukala. Njena deca su bila za primer i kuća joj je bila za primer. Uvek je bila ponosna na svoj život, otmeno je znala da predstavi sve uspehe svog muža i dece, bez hvalisanja i preterivanja.
Vericu su svi voleli.
Ali, kad Verica uđe u svoju kuću, počinje da se dešava čudo. Njen izraz se iz blagosti pretvori u indijansku posmrtnu masku, uglovi usana se spuste i lavina najgorih reči poteče iz nje. Još u hodniku počinje da njuška i grdi, da traži povod za svađu, da vređa za sve što ne valja, a ništa joj nije valjalo. Ona pažljivo odloži svoju poslovnu garderobu i kao furija se obruši na sve što postoji.
Muž joj nikad nije valjao, ona je bila žrtva i najgora mučenica kojoj nikad nije dato dovoljno. Optuživala ga je za sve, i znano i neznano, a taj muž, inače dobar i uspešan, povlačio se i ćutao, čekajući da uzbuna prođe. Ali nije prolazila. Najcrnje psovke su ga stizale i on se pitao kako ih samo smisli i gde spavaju sve te gadne reči. Pokušavao je da ćuti, nije vredelo. Da je podmiti poklonima, ispunjava njene želje i pre nego što ih poželi, ni to nije vredelo. Da je hvali, da se svađa, da odlazi, da preti, da bude nežan… Uzalud. U njenim rečima on je bio najgori. Do daha je dolazio samo kad izađu negde, što je bilo retko, ili kad im neko dođe u kuću, ali pakao se nastavljao onog momenta kada ponovo ostanu sami.
Nije Verica ni decu štedela. Osim kad su bila bolesna. Zdrave ih je isleđivala, vrebala, ponižavala, tukla. Nisu bili dozvoljeni ni neuspesi, ni zaboravljene obaveze, ni najmanji prekršaji. Sve je moralo biti pod konac, ali lestvica tog konca je bila nedostižna. Nju je bilo nemoguće dosegnuti. A onda uvrede, vika, skandal. Ili teške kazne, maštovito ponižavajuće. I deca su stalno pokušavala da umire kućnu furiju na svoj način, ali bez uspeha. U njih se uselio strah, tišina i neki osećaj da su stalno dužni, da nikako ne valjaju, da su ružni, krivi, suvišni. Smejali su se retko i kradom, govorili samo kada ih neko pita i stalno se osvrtali.
Ova kućna muka je bila nerešiva klopka. Nedokaziva. Jer kome se požaliti! Kome bilo šta reći, kad je Verica oličenje dobrote. Ko bi verovao?
Isprebijani rečima, njeni ukućani su slušali pohvale za svoju ženu i majku, i uveravanja koliko su srećni što su njeni, osećajući se sve bednije i besmislenije. Išli su po svetu poliveni najgadnijim rečima i što je Veričin uspeh napolju bio veći, oni su se sve više smanjivali.
Onda je otac primetio da su deca sasvim prestala da se smeju. Prestali su i da pričaju u kući. Zatvarali su se u svoje sobe i izlazili samo krišom i po naređenju. Ćuteći. Bledi i uplašeni.
Uzeo je tada jedno drvo, jednu oblicu i stavio je u dno vrata. I čekao.
Ubrzo su se čuli energični koraci. Verica je stizala. Otvorila je vrata, zapela za oblicu i psovka joj je zapela u grlu. Jedva se povratila od šoka i još dugo je kašljucala jer su je oštre ivice grubih reči rezale po grlu. Ali nisu izlazile napolje. I nikad više nisu izašle napolje. Ostale su zarobljene kao vreli pečat, pekle i gušile svaki nagoveštaj gadosti.
Tako je nastao kućni prag. Jer i drugi ljudi su imali slične skrivene muke. Svi su ga počeli umetati, za svaki slučaj, za zlu ne trebalo. Da se ispred njega zastane, da se oluja zaustavi, da se udahne pre nego što se uđe u kuću. Jer kuća nije svratište, ni krčma, ni smetlište.
Da bi ušao u dom, moraš da prekoračiš.
Nemarni se zagrcnu.
