Milini roditelji su bili plus i minus.
Tata je uvek bio elegantan, a mama samo kad krene na posao. Po kući je išla u starom. Jer je gospodinu morala da pegla košulje.
Tata je voleo društvo, a mama samo komšiluk. Za društvo je morala da kuva i posle da rasprema.
Tata je znao matematiku, a mama je išla na roditeljski. Volela je kad Milu hvale pred svima.
Tata je hteo da pliva daleko, do mesta gde je tišina, a mama je ostajala na peškiru da gleda decu i pravi im užinu, posmatra plažu i besno pokazuje očima na nevaspitane ljude.
Tata se glasno smejao kad gledaju Čarlija Čaplina, a mami je to bilo izmotavanje. Volela je dramu.
Tatu je bilo dovoljno pogledati, i sve ti jasno, a sa mamom nisi nikad bio načisto.
Nije Mila imala problema da u sebi sastavi kućni plus i minus. Nekako je uklopila. Zemlja se otvarala samo kad ostane sa mamom sama. Pomešali bi se magneti:
- Isti si tvoj otac…
Ovako su počinjale besne rečenice i oluja bi je šibala kao kopriva po svakom nezaštićenom delu, ostavljala plikove koji su se posle danima otvarali. Jer…samo ćuti kao i njen otac, pa čovek nikad ne zna šta misli, hoda tiho i šunja se po kući kao i njen otac, preglasno govori, jede polako, samo telefonira, kao i njen otac, i svi su joj drugi važniji, nikada se ne poverava kao ćerka majci, uvek ima neke tajne, da li je ona ilegalac ili se sa gospođicom ipak može nekad popričati otvoreno, savete ne sluša, kao i njen otac, a sve bude baš onako kako je majka predvidela, jer majka zna najbolje…i kad je sve tako…kad je otac u svemu najbolji…može ona i da ode, da im prepusti ovaj život, pa neka uživaju.
Kada tata nije bio kod kuće, zidovi su postajali preteći rezonator u koji se moglo samo udarati. Ne disati. Ne razmišljati. Čekati da se stid raziđe.
Često se pitala kako bi to zaista bilo kada bi mama otišla, ali u lik Pepeljuge nikako nije stajala iako je tako strašno želela. Mislila je da je greška sigurno u njoj. Nema dovoljno osećanja, ne zna da ceni sav trud, odricanje i brigu, savete i upozorenja. Jer…sva deca na pismenom pišu o majkama, a ona ni u bajke ne veruje. Ne može da se uživi.
A onda su se jednog dana mama i tata strašno posvađali. Ne, nije ih čula. Samo je videla da mama svako veče iznosi svoju posteljinu i spava na kauču, a tata radi do kasno, okupiran je poslom i ne može da priča ni o čemu.
Mila je imala crtu predostrožnosti. Nije volela da je događaji sustižu. Zato je odmah počela da razmišlja kome će pripasti. I šta će reći kada je pitaju za mišljenje. A pitaće je. Dovoljno je velika.
Noći su se pretvorile u kantare. Prebirala je po tegovima i razmeravala. Racionalno. Ali rešenja nije bilo. Srce i um su se razilazili.
Jedne takve noći je morala da nauči silne zaostale lekcije. Pred njom je stajala sveska, ali su se redovi mešali, nestajali, misli su joj lutale, okretala je strane i počela da plače. Suze su kapale po mastilu i ostavljale sitne tufnice. Uskoro su sva slova imala print. Plavo sa sitnim tačkicama.
Mama i tata su se pomirili, ali se Mila nikada nije smirila. Ako bi dan počeo da se talasa, ako bi je reči gušile, ako bi na trepavicama osetila mrku senku, vraćala se u svoju dečiju sobu, čak i u vremenu kada je iz nje odavno bila izašla, kada je mogla da vidi sebe kao avatara nagnutog nad svesku, bez moći da se odluči, jer odluka mora da povredi, bez hrabrosti da poželi, jer će želja biti prokleta, bez sebe, sama, sa rečima na tufne.
Prošlo je vreme i Mila se udala. Živela je srećno, želela je sve, pa se umorila. Muž joj je počeo izgledati kao stranac, obaveze kao robija, dani kao rašiveni perjani jastuci. Sve češće je ćutala, bila sigurna u pustoj tišini, hodala okolo teškim nogama bez udaha i zdravog neba. Bacala je senku na sve, topila misli, slušala muziku, prepoznavala se u tuđim rečenicama, čeznula za ohrabrenjima, osvrtala se, ali je bila sama, opet tako strašno sama, opet bez odluke, opet bez hrabrosti. Jer kako objasniti tugu ako je ona drugima nevidljiva, ako nije uobičajena, ako se nataložila protiv pravila?
Rekla je mužu: razvodim se, a on je pitao: zašto. Na momenat je nestala, izvetrila samoj sebi iz glave, pa se pribrala i počela da objašnjava, ali sve reči su se razilazile, nemušto bežale i kapale nazad. Izgledala je kao lažljivica, obesna sveštenica koja na oltaru kopa po svetoj žrtvi, sladi se njenom krvlju i uživa. Njena istina se nije mogla ispričati jer je bila zabodena kao vreteno. Ispredala je nit, a nije mogla da nađe početak. Klupko se raspalo, zamrsilo, pretvorilo u žicu, ubadalo po celom telu. Bolelo je strašno.
A onda je muž rekao: isti si tvoj otac…Mila je samo ustala i otišla. Svaki prst joj je kucao, vrat se savio, čelo se obrušilo i zatvorilo oči. Plakala je. Nepomično ležala. Ćutala. Kajala se. Mislila kako je najgora na svetu. Sanjala kako mora da se vrati, a ne može, pa se otima i budi kao da iz vode ustaje. Bila je sva u modricama.
Garderobu za sud je tražila danima. Spremala se vrlo pažljivo. Kada je ušla, u sudnici je nastao muk. Njena crna haljina na bele tufne i crvene cipele delovali su izazovno. Nije se zbunila. U tašni je stiskala svoju staru svesku. Podigla je glavu, sela i ispravila se. Znala je da se neće braniti. Govoriće hladno i tehnički. Svima će delovati bezobrazno i raspušteno jer su oni amateri. U tufnama na crnoj podlozi će videti glamur. Suze će ostati samo njoj.
