Sve je počelo jednog dana u junu. U korpi je bila pomorandža, poslednja. Stajala je tu par nedelja. Nije izgledala loše, ali Dana je bila neodlučna. Kao i uvek, uostalom. Šta sad uraditi sa njom? Staviti u zamrzivač, za kolač je još dobra, ili očistiti i pojesti.
Prolazila je pored činije čitavo popodne bez odgovora. Mučila je dilema i svako normalan bi se začudio kako nešto tako jednostavno može okupirati misao, ali Dana je na to navikla. Bilo bi joj dosadno kada bi sve bilo rešeno. Možda bi bilo i opasno jer brisan prostor ostavlja mogućnost za neka druga razmišljanja. A sve to ne vodi nikuda, samo razdire i pomućuje, putevi se skrate, ruke se ukrste, oči umore od gledanja unutra.
U zamrzivaču već ima nekoliko pomorandži, a ide leto…Kada će išta od njih mesiti?! Glupost. Tako ih je i prošle godine bacila. Pojesti? Ali ona ne voli pomorandže, uzme ih jer tako treba, a još manje voli da ih čisti, naročito ako su odstajale, a ova jeste, i to dobro, pa se kora jedva odvaja, curi i mljacka svuda okolo.
Onda je sela ispred televizora. Vesti, pa reklame. Na jednoj od njih marinska obala, preplanulo telo u belom kupaćem, pokreti usporeni, nebo čisto. Nesvesno je ustala i uzela pomorandžu, zabola nokat u koru i počela da guli. Kapalo je po pantalonama, slivalo se niz ruku. Lizala je sok, a onda stala, pa ga razmazala po vratu, po čelu, zagrizla u očišćeni deo i srkala glasno. Nije bilo ukusno. Samo je miris bio slobodan. Bio je kao more na koje ni ove godine neće otići, kao što nije ni prethodnih dvadeset. Kupati se, zaroniti, mirisati egzotično kao ta pomorandža, dozvoliti da bude onako kako samo ti želiš, ne stideti se. To je more, a ona ga neće dodirnuti jer je jedne večeri prošla pogrešnom ulicom.
To veče je bilo novembarsko kada sva samoća grune do nožnih prstiju i nema cipela koje mogu zagrejati prazninu. Ona zveči kao puknuta žica instrumenta, šiba po licu, traži utehu. Dana je tada ispod kišobrana srela njega. Ulila se u šušku njegovog rukava želeći da to bude zaklon od svakog vetra. Znao je da priča, misli, poredi, voleo je da se takmiči, čita, pamti, iznenađuje novim činjenicama i smelim tumačenjima. Sve je bilo tako puno, tako dosledno, tako nedostižno, ali njeno, samo njeno, njoj posvećeno, ponuđeno kao svetlost i razumevanje, kao izazov i podsticaj.
Tako je Dana procvetala u zimu, ne obazirući se na upozorenja da sve što ne prati prirodni tok mora biti krhko, sklono obmani i laži. Bilo je bitno da nije više sama. Kapnula se u talas koji je poneo, veslala snažno, zaobilazila sve prepreke, smatrajući ih prolaznim i zlonamernim. Rasla je. Popunjavala prostor za koji nije ni znala da postoji želeći da svojom snagom dostigne podignute lestvice. Slušala je kako treba. Verovala u ono što on kaže jer se sve nekako uklapalo, žljebovi bi samo kvrcnuli, nicao je zamišljeni oblik, sjajan i željen, nekad efemeran, ali baš zbog toga privlačan.
Kada ih je pokrio zajednički krov, reči su nakratko utihnule jer je trebalo popuniti sobe. On je razmišljao, crtao, prekrajao, iznova predlagao, mučio se stvarajući originalne postavke jer njih dvoje zaslužuju samo najbolje, još neviđeno, nešto što će iznenaditi i zadiviti. Dana je radila. U kratkom vremenu između dece i posla imala je neke predloge, ali oni su se njemu činili suviše profanim, ili suviše jeftinim, ili su bili oličena prostota, a on se tolike godine borio da te osobine iz nje istera. Nije li to radio uzalud? I Dana se povlačila. Nije želela da razočara.
Zatim su na red došla kola, pa letovanja, pa druženja, pa renoviranja u skladu sa novom modom. Dana je bila srećna, ali joj je snaga slabila u realnostima pijačnih tezgi, rafova po prodavnicama i sve većim zahtevima dece. Njena plata sve to nije mogla pokriti. Njegova je bila čist izuzetak jer su uslovi koji mu se na poslu nude uvek bili ispod očekivanog nivoa. U početku ga je podržavala, verovala kako je žrtva ljubomore i oholosti, ali prazan novčanik je zahtevao žrtvu. On na taj oltar nije hteo.
Dana je napredovala. Nije ona bila ambiciozna, već prinuđena. Trebala joj je uteha zbog napora, rame koje će razumeti kako je sve boli od napora, kako trne od svakog ponedeljka. Ali, u kući ništa. Podrazumevalo se da je izuzetna. On je u sve tako mnogo uložio. Okolina je ipak bila oduševljena njenim statusom, bar onako javno. Hvalili su upornost i odricanje, dobru organizaciju i onda se desilo ono što je moralo jednom biti. Dok je obuvala čarape, ispravljala žicu na šavu, ušao je on, čupav i podnaduo od spavanja:
- Posao ti je sve. Mi ostali ne postojimo. Samo nemoj da zaboraviš da sam ja stvorio od tebe sve što jesi. Od bezukusne devojčice napravio sam damu.
Dana se više nikad nije vratila u tu kuću. Iznajmila je prvo mali nužni stan koji ne stoji na zemlji nego čuči, ali takva je i sama bila. Kad su posle suda stigla i deca, preselili su se u nešto bolje. Nastavili. Borili se. Došla su neka teška vremena, očajna, ali Dana je krpila umećem sokola svaku rupu, ne spuštajući pogled na sve ono što nedostaje. Bila je nekako nadvoje. Sama i spokojna. Razočarana i pusta. Nije bilo više druženja. Prijatelji su ostali njegovi. Nije bilo letovanja. Život je tražio, deca su odrasla, vreme se skratilo, jedino su noći bile duže. U njima je znala da ne greši. Prepustila bi se, prala od reči koje su je ispratile, tražila snagu da poveruje kako je sve to laž i obmana, kako ne postoji njena krivica, kako vredi sasvim dovoljno, možda i više, i kako je…zaboga…zaboga…mora shvatiti već jednom…za sve što jeste samo je ona zaslužna. Noć je bila uteha.
I…sve to se vratilo kroz miris pomorandže koji je rastrljala po telu dvadeset godina kasnije. Sloboda. Sloboda po svaku cenu. Odgovornost prema sebi. Samo prema sebi. Svoj ukus. Svoj miris. Imanje prava.
Sutradan je otišla u banku. Podnela zahtev za kredit. Otišla u agenciju. Rezervisala aranžman za more. Čekala da se jave deca i da im sve to saopšti. Neće ništa objašnjavati. Biće vesela. Neće dozvoliti da se oseti kolebanje. Kad se sve objavi, nema nazad. Mora brzo. Boji se sebe. Zbog toga je ponovo izašla iz kuće. Setila se jedne prodavnice koja prodaje aromatična ulja, u koju nikada nije ušla, ali je prolazeći uvek znala kako bi to mogao biti njen svet. Kupila je bočicu sa mirisom divlje pomorandže, brzo izašla, otvorila je i nakapala na ruku. Desnu. Jer nju najviše pomera. Tako je efikasnije. Da je pokrije i podseti kako ne sme odustati. Uzmaći znači potonuti. Odreći se isto što i vezati lanac.
I tako, kap po kap, Dana je otišla na more. Sedela na obali. Gledala u horizont i nije mislila baš ništa. Širina daha oduzima dubinu, svet postaje lagan, ona dovoljna, baš onakva kakva je i htela da bude. od početka. Baš takva i nikakva drugačija.
