Živimo u vremenu zaštite prava manjina. Ja radim u školi gde se striktno zahteva zaštita istih tih prava. Gotovo sve manjine imaju svoja udruženja, klubove, lobije. Za sve se nalazi stručno uputstvo, zakonski akt, sankcije za kršenje zakonskih akata, prezir okoline jer si frik ako se sprdaš sa nečijom rasnom, verskom, etničkom, seksualnom ili bilo kakvom tuđom manjinskom razlikom. Samo za jednu kolonu ne postoji baš ništa. Osim deklarativno. A od deklarativnog niko vajde nije video.
Pišem o deci razvedenih roditelja, o ugroženoj manjini za koju se staraju svi, ali na pogrešan način. Staraju se dvolično, otvoreno stigmatizujući i tu decu i njihove roditelje nudeći im najgore – sažaljenje u neposrednom kontaktu, a podsmeh i lažne uzdahe iza leđa.
Linč većinske porodične zajednice počinje tako što im prvo ispljuju roditelje jer oni znaju da su isti ti roditelji neodgovorni, sebični, poročni. Prepričavaju se i analiziraju anamneze kroz prizmu palanačkog primitivizma i oholosti. Razvedeni ili ćute, a iza sebe čuju huk i odjeke, ili se pravdaju, pa upadaju u još dublji glib ili postaju žrtve spletki u kojima se izgube do te mere da više ne znaju ni gde su pošli ni zašto su uopšte bilo šta i započinjali. Jednostavno, šta god da urade, loše je. Nema dobrog puta, ni mirne savesti. Njihova istina je neodbranjiva.
Zatim se većinska porodična zajednica dohvati njihove dece. To je drugi korak i za ovu decu doživotan. Deca zauvek dobijaju etiketu dece razvedenih roditelja. Ta fraza se ponavlja uz njihovo ime na svakom koraku, na svakom školskom veću, na svakom mestu za procenu. Ako su deca uspešna, ističe se da su uspešni uprkos tome što su deca razvedenih roditelja, a ako bilo šta pogreše, to je zato što su deca razvedenih roditelja. Za njih nema ni pravde, ni odmora. Oni nose žig na čelu iako ga ne vide, ali on uvek većini može biti onaj poslednji argument kojim će ga dotući ako zatreba i ako poželi. A često poželi.
Sistemski linč nije ovim završen. On se nastavlja neprekidnim podsećanjem da razvedeni roditelji moraju dati sve od sebe, svaki atom svoje snage da izgledaju kao da nisu razvedeni. Dakle, da budu i otac i majka, da stignu i da zarade i da sve svoje vreme posvete deci. Njihovoj deci ne sme ništa da fali. Tako svaki razvedeni živi sa neprekidnom grižom savesti jer nije adekvatan i nije storuka naprava za postizanje svetskih rekorda u roditeljstvu. Ako se u toj griži savesti pretvori u Šivu, ne valja jer je previše zaštitio svoje dete. Ako je opušten, ne valja ni to jer ga preziru kao bahatog sebičnjaka koji samo sebi ugađa. Drugim rečima, ne valja ništa što uradi. Etiketa ostaje na detetu jer četku za skidanje ove etikete čvrsto u svojim rukama drže bračni roditelji kojima bi bez ove surove igre sopstvena žrtva izgledala premala.
Naročito su obeležena deca iz porodica gde su dva razvedena roditelja rešila da žive zajedno, ili su uz ličnu decu koju su doveli (kako se to kod nas kaže) dobili i zajedničko. Nisam ja jednom sa stidom gledala u pod dok sam slušala posprdni ton elaboracija o mojoj, tvojoj i našoj deci. Nisam se jednom pitala zašto u našem jeziku postoje tako pogane reči kao što su maćeha, očuh, pastorka. Nisam samo jednom otplakala nad nepravdom kada znam koliko je truda potrebno da se od ovakve porodice napravi dom, pa da i moja i njegova deca budu naša deca.
Deca razvedenih roditelja su ugrožena vrsta koja trpi svu silu našeg primitivizma i seljačke oholosti, našeg jada, i duhovnog i svakog drugog. Ova deca su žrtve tradicionalnog verovanja da je brak žrtva, ugovor i obaveza, da se u njemu trpi, ali istrajava, bez obzira na sve. Oni su žrtve sokačarskih alapača koje uživaju u lošim mirisima iz tuđeg lonca jer samo tako mogu prevazići smrad sopstvene kuhinje. U svetu na koji se pozivamo i gde verujemo da pripadamo, ljudi žive zajedno, pa posle odu jedni od drugih, ali se od toga ne pravi drama, njihova deca nisu predmet sažaljenja i podsmeha. Oni nisu glavni likovi iz viceva gde moje i tvoje dete tuče naše dete. Oni su samo deca. I njihovi roditelji su samo roditelji.
