Umesto da reši zahteve koji vode do pravde, društvene časti i lične odgovornosti, vlast je svoje đake i nastavnike proglasila za izdajnike. Sada bi da ipak malo popusti. Decu će osloboditi odgovornosti vozeći se na trasi njihove naivnosti, ali će zato sve odraslo što radi u školi optužiti za laž i manipulaciju. Dakle sve, od osnovne do fakulteta, i to jedan deo ovog našeg naroda spremno prihvata, ne postavljajući logično uzvratno pitanje kako je moguće da jedna država na tako osetljiva mesta zaposli toliki broj politički zainteresovanih i moralno labilnih. Ko im je do sada decu učio? Ili se možda i pita, gutajući udicu koja se stalno baca sa vrha, a koja treba da stvori nepoverenje, podele, koja treba stalno da žulja i tera roditeljski bes na školu.
Uzmimo, radi poređenja, jednu sliku iz običnog života. Došli ste u restoran i u supi pronašli mušicu. Zovete konobara, ali je on ne vidi. Zovete šefa, ali on kaže, sve tanjire smo proverili, samo ovaj nismo, ne znamo kako nam je promaklo, a možda ste je i sami ubacili. Narod okolo se zainteresuje. Počne da zagleda u svoje tanjire. Neko se seti kako je u prethodnom periodu i sam viđao neke prljavštine, ali je ćutao da ne kvari atmosferu. Vi pozovete inspekciju. Konobari i šef su sada već vidno besni, pa vas optužuju za namerno izazivanje panike i zlu nameru, a jedan deo gostiju se priključi tome jer im kvarite popodne. Kad pokušate objasniti kako je higijena u restoranu interes svih, oni vam uzvrate da ste snob jer su mušice deo našeg folklora. Revoltirano krećete napolje, ali šef traži da platite jelo koje niste ni pipnuli. Morate. Restoran ne može da gubi zbog nečijeg hira.
Tako je i škola ćutala da ne kvari Potemkinova sela društva u kome postoji. Ćutala i gušila svaki disonantni glasić. Na stručne analize i konkretne pokazatelje se nije mnogo obazirala. Bitna joj je bila samo masovnost učešća. Spremno je prihvatala i peglala sve uvrede. Pokupila čaure posle masakra. Raspuštala se i okupljala po dekretu. Podizala izmaknute stolice, vraćala izmeštene vilice, predavala lekcije za koje nije sigurna čemu služe.
A onda je više tona betona palo po svemu i škola je odbila da guta prašinu koja se digla. Stala je i tražila odgovornost. Čekala, osvrtala se, ali je od gore dobila samo packe, a od ostalih tapšanje po ramenu uz zahtev da ne sme popustiti, ne sme izmaći ruke ispod štapa.
Neke škole počinju da rade. Društvo se malo umirilo. Oprašta nastavnicima politički izlet. Oprašta im i povratak sa izleta. Društvo razume. Jer…deca imaju časove, ne blude po kući, ne bazaju po ulici…imaju budućnost…stići će na maturu.
Društvo je opet prihvatilo školu kao privid. Poslalo decu, ne razmišljajući šta se zaista dešava, ne udubljujući se u očito. Spremno je da žrtvuje istu tu svoju decu jer nije sposobno za bilo kakvu kritičku akciju. Pristalo je da ne talasa jer mu je izvesnost dolazećeg juna bitnija od budućnosti. Zato žmuri na opsenu u kojoj škola sada radi, na pritiske da se časovi nadoknade iako je to nemoguće, na zahteve da se gradivo poupisuje, na besmislenost oblika koji su za to propisani. One koji odbijaju da to učine, vidi kao obesne koji deci oduzimaju budućnost. Jer ovde nikoga ne interesuje, zapravo, šta ta deca znaju. Ne interesuje ih kvalitet tog obrazovanja. Ćutanjem, a ćutanje je pristajanje, u tome su se složili i roditelji, i sindikati, i silni zavodi za unapređenja vaspitanja, i sve ono što u nazivu nosi nagoveštaj obrazovanja. Škola je postala samo procenat u izveštajima informative. Oni treba da izveste zabrinuto građanstvo koliko je škola u redovnom radu. Suština tog redovnog rada se ne razmatra. Jer ih ne interesuje. Okupirani su drugim važnijim problemima. Deca neka sačekaju.
Od nastavnika se traži da išpartaju rubrike po nalozima sa vrha. I pojedu mušicu sa početka priče. Sve drugo će se nekako rešiti.
