Evo šta bih ja predložila u cilju revizije i osnaženja našeg nacionalnog bića: reviziju gramatičkog roda. Složićemo se da je jezik vrlo moćno oružje, da zadire u duboke sfere svesti, menjajući je, prilagođavajući je rečima i svemu onome što te reči znače, oblikuju, ili asocijativno nagoveštavaju. Nemojte misliti da mu ja dajem preveliku moć jer želim da istaknem vrednost svoje struke, da ga uzdignem do vrhovnog arbitra i tako zanemarim svetle doprinose dugih. Ne. Samo se setite da je moć odavno prestala da se sprovodi kroz zakon i da na nas od ranog jutra jurišaju čete raznih objašnjivača koji treba da nam formulišu kako se ima misliti i kakav stav zauzeti po raznim pitanjima. I nije da nisu uspešni. Oni nam odmah uz određene pojmove plasiraju atribute, apozicije, apozitive, ili prospu džakove drugih reči da zatrpaju one koje su izvirile, a nisu dostojne srpskog uha. Tako su nam zgrade u Savamali postali bespravni objekti i udžerice, struja se vezala za obavezu poklapanja šerpe, termini minimalna zarada i prosečna zarada su se odvojili od pojma normalnosti, sportska društva su postala ozloglašena za pristojan svet, prosveta i zdravstvo su izjednačeni sa korupcijom i neradom, Kosovo se čvrsto drži kao sveta srpska zemlja, a crkva kao blagoslovena kolevka morala i porodičnog mira.
Pošto je naše nacionalno biće već tradicionalno ugroženo od raznih napasti i, shodno tome, zbunjeno i nesnađeno, a deca su nam ugrožena navalom nečistih sugestija i smernica, jezik treba pod hitno srediti. Reči treba pregrupisati i vratiti pravom rodu, onom koji mu po višnjoj pravdi pripada. Prvo je neophodno da se sva muška imena koja se završavaju na -a (Nikola, Luka), a koja su ženskog gramatičkog roda, vrate u svoj matični rod. Ostanak u ženskoj morfologiji može u nekom momentu kod ovih dečaka napraviti konfuziju u smislu roda i pola. Isto tako treba postupiti i sa terminima iz zakonodavne struke. Sudija i policija se moraju odmah vratiti u muški rod jer oni svojom prirodom, mislim na stamenost i čast, ne smeju ostati sa gramatičkim nastavkom ženskog roda kome to nije i u prirodi imanentno. Istovremeno, ne sme se zaboraviti ni poguban oblik imenica kao što su crkva ili vladika. I one su, na našu nesreću, morfološki ženske. Pa onda treba obratiti pažnju i na obeležja naše duhovnosti, kao što su puška, rakija, harmonika, gusle ili gajde. Ne smemo dozvoliti da nam ispod radara ostanu imenice koje su se zakamuflirale u oblik muškog roda jer se završavaju na suglasnik, a u stvari su ženske, kao što su čast i vlast. Isto tako treba obratiti pažnju i na one nedopustivo srednjeg roda, kao što su znanje ili imanje. Sve to mora biti muški rod, sve što predstavlja stub našeg nacionalnog ponosa, čak i reči domovina, otadžbina, zastava, vojska.
U ženskom rodu treba da ostane i bude ono što na ženski rod i liči, što mu je prirodom ženskom dato. Osim ličnih imena koja kod nas uglavnom nisu sporna, tu ostaju termini učiteljica, sekretarica, gospođa i gospođica (ovde uvek treba insistirati na preciznosti u bračnom statusu), raspuštenica, kuhinja, soba, mučenica (termin mučenica je nezgodan jer se tako može nazvati i rakija, pa ovu vezu treba odlučno kidati). Reč majka obavezno pisati velikim slovima, svim velikim slovima, štampanim, tako da izgleda kako uvek vičemo dok to izgovaramo. Isto treba da bude i sa imenom naše otadžbine. Srbija mora ostati u ženskom rodu jer će imati podsvesnu vezu sa majkom (sve ostalo što je definiše, kao što sam već rekla, ide u muški rod: država, zastava…). Saglasno sa ovim treba postupiti i sa imenicom Rusija. U ženskom rodu mogu ostati termini opozicija i skupština jer su u upotrebnoj stvarnosti dobili ženska rodna obeležja, baš onakva kako se u srpskom narodu pojam ženskog i tretira. Reči bol, bolest, rana, temperatura su prirodno ženski, ali ne treba menjati izraz doktor i lekar. Oni moraju ostati morfološko muški, kao i imena lekova (brufen, aspirin). Sporni su i nazivi narodno alternativnih lekova kao što je komovica, ali zbog njene veze sa rakijom i ona mora ići u muški rod.
Srednji rod se kod nas i tako ne tretira mnogo u stvarnosti, mislim u smislu određenja i integriteta. On se više drži kao obaveza, igračka ili predmet obožavanja, pa reči kao sunce, nebo, pile, mogu ostati nedirnute ovom reformom. Ali, mora se biti energičan na jednom drugom planu jer su opasnosti velike. Iz upotrebe treba izbaciti termin dete, jer nema jasnu odrednicu pola. Može se dozvoliti oblik za mnoštvo, deca, ali jednina je nedopustiva u ovim kriznim vremenima.
I, na kraju, predlažem i uvođenje još jednog roda. To bi bio srpski rod. U ovaj gramatički rod bi se svrstale sve one reči koje su za nas kao naciju najvažnije. Na taj način bismo deci od rođenja usađivali samo naše vrednosti, neukaljane nedostojnim uticajem razarajućeg liberalizma. One bi se vremenom izdvojile, izgovarali bismo ih posebnom intonacijom i držali u grupi naglašeno vlastitih imenica. Već sam to predložila za imenicu majka, pa tome dodajem i imenicu Srbija, a ostatak neka dovrše pametniji ili hrabriji od mene. Grupa naglašeno vlastitih imenica se ima pisati svim velikim slovima, jer moramo znati i u tekstu prepoznavati šta je važno i šta je neprikosnoveno.
Nisam, naravno, za izbacivanje nekih reči iz jezika, ili za njihovu zabranu. Mi smo demokratsko društvo. Samo treba sve te loše staviti, za početak, u ženski rod, pisati uvek malim početnim slovom i što ređe koristiti. Tu treba da se nađu imena svih naroda i država koje nam nisu naklonjene, koje su se ogrešile o nas ili ne poštuju našu verziju zajedničke istorije, zatim imena svih fakulteta, galerija, naročito nevladinih organizacija, obavezno i akademija nauka i umetnosti. Osnovne i srednje škole se mogu prepustiti inerciji, one i tako nemaju nekog presudnog značaja u oblikovanju svesti ni danas, a neće imati ni ubuduće, naročito u svetlu predložene reforme.
Lepo je naš narod rekao: jezik kosti nema, ali kosti lomi, što može biti i geslo predložene reforme. Jezik je mač, moćan i dalekosežan. Pa kad smo već pristali da nam tumače kako treba da mislimo, i kad smo već pristali da im verujemo, i kad smo pristali da ćutimo, hajde da to i jezički uobličimo, pa da bude od koristi i za buduće generacije. Neka jezička norma u smislu državnog dekreta, svenarodno podržana, postavi našu generaciju tamo gde joj je i mesto. Neka bude obasjana čarobnim svetlom Kristalne noći.
