Mi u školi decu nešto učimo. Stvarnost nas demantuje. Crtamo neki put, lijemo obrasce, okolina ih rastače.
Mi kažemo ljubav i razumevanje. Televizija psuje i vređa.
Kažnjavamo bahatost, ukazujemo na sebičnost. Napolju svaka rečenica počinje sa JA.
Mi stvaramo zajedništvo kroz razumevanje i toleranciju. Okolo rovovi i tabori. Mržnja i niski udarci.
Govorimo o jednakosti. Ali razlike iskaču jer je neko nečiji.
Čitamo o domovini. Gledamo da nam rodoljublje bude na činjenicama. Kažemo: rodoljublje je sloboda da budeš svoj i dozvoliš drugima istu širinu. Ne plašimo se drugačijih. Ali…nadviču nas oni koji podižu zidove. Zidovi su zgodni za mahinacije.
Smejemo se, prkosimo namrštenim koji nas uzalud plaše.
Vičemo iako sumnjaju u našu moć. Ne osvrćemo se. Pametna deca biraju društvo.
Sme se reći ono što misliš. Ako znaš. Pravimo razliku između rasprave i svađe. Pogan jezik je za neznalice. Mi u raspravu ulazimo spremni.
Znamo da je znanje jedina stvar koja se ne može oduzeti. Stvarnost nameće polufabrikate. I to im ne prolazi. Zato se ljute. Ali, kasno je. Napravili smo razliku. Ne ćutimo. Čekamo.
Napravili smo razliku
