Hajde da pokušamo da spustimo našu političku priču na običan zemaljski nivo. Možda će nam tako neke stvari biti jasnije. Pokušajmo da zamislimo i izjednačimo neke naše lične izbore sa političkim. Jer i politički izbori su naši lični izbori, tiču se našeg sopstvenog života, iako smo uvek spremni da sve to zaboravimo i da posmatramo državu kao neko mitsko biće kod koga su sve stvari dopuštene i moguće, gde ništa ne zavisi od nas. Mi se u državotvornom smislu ponašamo potpuno fatalistički, verujući u nepromenljivost sudbine, u datost okolnosti, u zle namere nekih drugih i nepogrešivost lične žrtve koja iz svega proizilazi.
Evo, pokušajmo, za potrebe ove priče da zamislimo sebe u odabiru životnog partnera. Ja ću ovde uzeti slobodu da ga zovem mužem. Dakle, biramo muža, i opet, za potrebe priče u kojoj je sve moguće, dozvoljeno nam je da ga periodično biramo, da ga stavimo u poziciju reizbora.
Biranje prvo
Sve mi se smučilo. Svi prethodni kandidati pokazali su se kao nepouzdani, lažljivi, podli. Svi su koristili moju naivnost da me iscede do kraja, emotivno i finansijski, a voleli su samo sebe. Dozvolila sam im da mi stanu na ramena, da se izdignu kao spasioci i usrećitelji. Izblamirali su me i unazadili. Sebe su dobro obezbedili.
Javio se novi kandidat. Iako ga znam dugo, iako mi se nikada nije dopadao, iako je bio zonska liga frajera, čini mi se da je sazreo. Konačno vidim da je shvatio šta je pravi put, išlifovao je govor, malo se uveo u vaspitan svet. Vidim da mu je stalo do uspeha. Stalo mu je da me usreći. Slažemo se u tome koliko su svi prethodni bili pokvareni.
Od njega čujem sve šta će uraditi za našu porodicu, kakvu novu kuću će sazidati, koliko će nas sve komšije poštovati. Od njega čujem kako će napraviti nove kontakte sa važnim svetom i već sebe vidim u elitnom društvu kako ispijam neko lepo piće i pametujem o svetskim problemima. Od njega čujem sve planove za podizanje dece, za školovanje i napredovanje u službi.
Ja više nisam šiparica kojoj je bitno samo to koliko je neko lep i kakvu muziku sluša. Meni treba sigurnost, zaštita i stabilnost. Treba mi neko s kom mogu decu gajiti.
Srećna sam. Biram ga i prepuštam mu svoju sudbinu.
Biranje drugo
Evo nas posle četiri godine. Ne znam šta da kažem. Živim u potpunoj konfuziji i sa stalnim pitanjem da li ja sve dobro vidim, jesam li razmažena, pa mi sve smeta, koliko sam ja dobra i da li zaslužujem sve što imam. A nemam ništa. Samo obećanja.
Moj muž sve započinje, ispriča šta je zamislio, nacrta, projektuje, nekoliko dana priča o tome, slika se sa maketom i tu je kraj. Taman ja počnem da snijem snove o tom novom, on sve planove odloži i započinje nešto novo. Kada sam ga jednom pitala za rok u izvesnoj zamisli, brecnuo se na mene najstrašnije, skinuo naočari, rukavom izbrisao čelo i rekao da sam ga najstrašnije razočarala. Više ne pitam ništa. On kaže da će sve to biti.
Što se društva tiče, novih poznanstava i elitnih proslava…i tu je sve na dugom štapu. Iako se svima nudio, niko ga nije prihvatio. Svi su sumnjičavi, drže ga po strani, a on gubi strpljenje, svađa se i ogovara. Izliva svoj jed do neko doba noći i plače jer ga ne razumeju i ne vole. Tek negde pred zoru, on zaključi da su svi ti ljudi, sve te komšije, ustvari, nama zavidni, a kratkovidi. Onda do jutra preti kako će im se osvetiti, samo da mu se svi planovi ostvare.
Šta da radim?! Biram ga ponovo. U zadnje vreme sve je ubedljiviji, sve je užurbaniji. Sve što kaže, na mestu je. A, sa druge strane, koga bih drugog i birala. Svi ostali su samo gori.
Biranje treće
I dalje nemam ništa. Hranu smo sveli na minimum, ne izlazimo nigde, ne putujemo. Para ima do petnaestog u mesecu, a posle se snalazimo. Nemam snage ni da zapišem koliko imam kredita, nemam ni plan, niti plaćam rate po redu. Tek po opomeni. Od komunalija plaćam samo ono što seku. Ostalo stoji dok se ne najave izvršitelji. Onda pozajmim, ili reprogramiram kredit.
I čekam. Mučim se i čekam. Jer moj muž stalno radi i ja ga ne opterećujem svim ovim trivijama. Ne stajem na put njegovom entuzijazmu. On kaže da će nam uskoro biti dobro, a da nam je sada svakako bolje nego što nam je bilo ranije. Iako vidim da on nema veze sa realnošću jer ne plaća račune i ne dočekuje inkasante, ja ćutim. Ne znam da li mu više verujem, ili ćutim da bi mi bilo lakše. Jednom sam mu pokušala izložiti našu situaciju. Loše se završilo. Vređao me je, vikao i ponižavao. Nije dozvolio da kažem bilo šta. Optužio me je da sam podlegla ogovaranjima zavidnih komšija i da postajem neprijatelj sopstvene kuće. Posle je uzdisao, žalio se na loše zdravlje, plačnim glasom se kleo da sve što radi nije bez razloga, niti je to njemu potrebno. To je sve zbog dece i mene. Samo treba da sačekam.
Biram ga ponovo. Bilo kako bilo, ne mogu bez njega. Slutim da su svi drugi zaista lopovi i neznalice kako mi muž stalno govori. Biće bolje. Moram da verujem.
Biranje četvrto
Deca i ja smo potpuni prosjaci. Iako sad već moram da radim na dva posla. Muž je država za sebe. On je lep, lagan, okupan, nasmejan.
Ne izlazimo nigde jer nas je sramota, osim kada nas on natera i okupi, a tada moramo dobro voditi računa i šta nosimo, i šta pričamo, i kako se ponašamo. Dobijemo kompletne instrukcije. To što smo gladni, ne pominjemo. Deca su na sve navikla, mada mi se čini da počinju više prezirati mene, nego mrzeti njega. Opet sam ja za nešto kriva.
A muž se sada udružio sa samom božijoj secikesom i razbojnikom. To znam ja, jer ih poznajem kao zlu paru. Znam im dogovore kada misle da ih niko ne čuje. Kada izađu među svet sve su to gospoda.
Bojim se za sebe i decu. Ćutim i trpim. Sada više nemam kud.
Jednom sam pokušala da mu objasnim da sve ovo ne vodi nikuda. Crtala sam mu realnost, prevodila stanje u brojke, pokušala da isključim emocije i da budem egzaknta. Malo je slušao sa prezrivim izrazom na licu, a onda mi je udario strahovitu šamarčinu. Ja znam da on to nije namerno, da je sve to rezultat trenutka i njegove trenutne napetosti. Shvatila sam da je zaista posvećen i da ga to crpi do krajnjih granica. Zato više ne pokušavam.
Podržaću ga ponovo. Strah me je. Verovatno svi misle da sam i ja ista kao i on, dok sam mogla provesti s njim tolike godine.
Biranje na kraju biranja
Ovo je kraj priče. Nema više biranja jer više nema života. Živimo u vreme ljudskih prava i sigurna sam da ste ženu iz naše priče doživeli kao žrtvu. Besmislenu i zarobljenu mučenicu, zaslepljenu sebičnošću i bahatošću jednog nikogovića.
A sebe ne vidite kao žrtve svih izbora do sada?! Mislim na političke izbore, naravno. O ličnim razmišljajte bez mene. Oni su vaši. Ne utiču i na moj život.
Doveli smo sebe do prosjačkog štapa birajući pogrešno, verujući u bajke. Doveli smo sebe do granice izdržljivosti. Životi nam prolaze u grču, bedi. Bavimo se kompleksima nedoraslih vođa. Pijemo jutarnje kafe slušajući njihove besove i fantazije, prebirajući sitninu po novčaniku. Zaboravili smo šta znači bezbrižnost i sigurnost. Izbrukani smo najstrašnije po celom svetu. Poistovećeni smo sa najstrašnijim zločincima. Mladi nam odlaze, a stari padaju po ulici ili umiru gladni i nelečeni.
A mi čekamo zlatno doba. Ili ne čekamo, nego nas samo mrzi da prljamo naše lepe prstiće, već čekamo da neko drugi počisti đubre, pa ćemo se onda priključiti.
Sramota i bezočnost. Nemanje hrabrosti i lenjost. Sami smo krivi.
