Moj jučerašnji dan je bio baš po meri današnje Srbije.
Ujutru shvatam da je nestalo vode. Ne mogu da dobijem informaciju kada će kvar biti popravljen. Subota je, a ja živim u selu. Vodovod kome pripadam nema dežurnu službu. Znači, čekaš, pa šta bude i kad bude. I niko se zbog toga ne uzbuđuje, samo nek smo živi i zdravi, tako je bilo uvek, pa šta…
Uveče imam goste. Treba da spremim večeru. Ne. Ne odustajem zbog više sile. Navikla sam da se snalazim u svim okolnostima, gotovo sam prekaljena kroz ratove, inflaciju, restrikcije i sve ono što nas je snalazilo. Vadim svoje kontigente vode za nedajbože i počinjem da primenjujem kampersko iskustvo kuvanja u nemogućim uslovima. Jer mi za druge uslove i ne znamo. Snaći se da bi preživeo, od jedne pare napraviti dve, prepakovati nedostajuće, popuniti potrebno, odreći se svega što nije hitno, proglasiti obične želje za bes…ma neka smo samo živi i zdravi…
Moji gosti stižu iz inostranstva. Decenijama nemaju nikakve veze sa Srbijom, ni mentalne, ni bilo kakve druge. Kad se ispozdravljamo, objašnjavamo im kako se koristi toalet bez vode. Nisu oni ni snobovi, ni kicoši, ali im ništa nije jasno, ćute, snebivaju se i već vidim kako su odlučili da će sve potrebe ostaviti za posle jer im je neprijatno. Osećaju kako u nama raste poniženje, zato se povlače. A mi se vadimo onako kako smo navikli, malo grdimo, malo se pravdamo, malo teramo šegu, kažemo, to je samo ponekad, više nas i ne nervira, tako je to kod nas…
Razgovor teče. Oni o svom svakodnevnom životu, o običnim danima, deci i planovima, mi o politici i protestima. Zajedničke linije nema. Jer mi nemamo obične dane i planove, a njima nikako nije jasno šta se to kod nas dešava, kako je moguće da pobuna traje tako dugo, šta će biti ishod, šta mi to zapravo hoćemo. Objašnjavamo, navodimo primere, trudimo se da predstavimo aktuelni trenutak, ali stalno ostajemo na površini. Njima ništa nije jasno.
Kad ostanemo sami, setim se svog boravka u bolnici gde sam provela svega dve nedelje. Ali, kad sam izašla, moj svet je ostao tamo još neko vreme, glava mi nije prihvatala jezik i teme svakodnevnice. Posle samo dve nedelje. I to mi objasni raskorak u kome sam se našla. Jer…Moji gosti su decenijama napolju gde se živi sasvim drugačije, gde pojave i reči imaju svoje pravo značenje, gde sud, vlada, televizija, škola, univerzitet imaju jasno definisane oblike. Mi ovde smo izmešteni. Sve postoji, sve imamo, ali ništa ne radi. Nemamo život, nemamo planove, kratkoročni smo, odricanje nam je nacionalno obeležje, trpljenje mera patriotizma. Slušamo laži, nosimo uvrede, krpimo rupe. I što je najgore, mentalno smo okupirani. Svakoga dana, od ujutru do uveče, bavimo se državom, umesto da se ona bavi nama jer je za to plaćamo. Države postoje da bi svojim podanicima obezbedile dostojanstven život. Umesto toga, mi grebemo po činjenicama, tražimo istinu, čeznemo za spokojem, raščlanjujemo izjave raznih opskurnih likova. I to nam dođe kao nadoknada za život. Kao u bolnici, kao u logoru. Mi živimo zamensku stvarnost. Zarobljeni. Zakapijani. Robovi bez prava na nebo. Bez prava na budućnost. Bez prava na lepotu običnosti.
I zato, kada neko kaže: ma, pusti sve, nek smo mi samo živi i zdravi, probudi mi se bes, nažalost, onaj jalovi bes, bez mogućnosti da se izlije i nađe utočište. Jer mi nismo ni živi, ni zdravi. Odumrli smo u hodu koji nas je prinudio da čekamo neko bolje sutra. Ostali smo bez daha objašnjavajući šta želimo, a za to smo dobijali jedino podsmeh i etiketu. Osušili smo se nad vatrama koje smo palili da osvetlimo mrak, ali taj mrak nije nestao, već je ušao u svakog od nas, sapeo nam dane i suzio pogled. Umorili smo se od potrebe za buđenjem, odvojili od jave i hodamo sad tako mrtvi dokazujući istine koje su podrazumevajuće za sve one ljude koji žive van logora.
Kasno uveče voda počinje da čangrlja kroz cevi. Slažem sudove u mašinu, punim balone za nedajbože i…sutra je novi dan. A ja ne verujem u vaskrs. I žalim, tako strašno žalim što nisam i ja pobegla odavde negde daleko, negde gde neću biti izdajnik kada tražim istinu. Leto je. Tamo bih birala kupaći i čitala šarenu štampu. Radovala bih se svežem jutru, gunđala nad sparinom, ugađala sebi nekim hladnim pićem, čekala večernju šetnju, birala lako jelo i miran san. Bila bih svoj centar pažnje.
