Lepo letnje veće. Sedimo u bašti, ćaskamo sa gostima, opušteno je i udobno. Odjednom, ničim izazvan, jedan od naših prijatelja postavlja pitanje šta je to Vizantija i otkud je ona bila tamo gde jeste bila. Svi smo zbunjeni, ali on ne odustaje. Zatim nas je sramota da mu tumačimo lekcije iz srednjoškolske istorije, ali on ne odustaje, pa se ipak hvatamo u tu mrežu, ali on sve negira. Kaže: nije tako. Zatim daje neko svoje maglovito tumačenje obojeno teorijama zavere i kaže kako je o svemu skoro raspravljao i sa jednim profesorom istorije, ali „se nisu našli“. Jer je istorija, kako on kaže, jedna rastegljiva kategorija i onda se istoričari dogovore kako će je plasirati narednim generacijama.
Ne bih da dajem svoj komentar na ovo, deplasirano je. A i događaji koji su usledili će pokazati da je u ovoj zemlji sve osim prostog žića deplasirano i opasno po taj isti život.
Nedugo posle počinje proces u kome su rehabilitovali Kalabića. Ispred suda gledam gomilu mladih ljudi, bradatih, besnih, verujućih Srba koji brane neku svoju istinu. Ni oni se nisu našli sa zvaničnom istorijom koja tvrdi da je Kalabić osvedočeni i dokazani zločinac i koljač. Pavna struka se zaklonila iza nakaradnih paragrafa i eto njega na strani nevinih i bogougodnih. Pitam se otkud tim mladim ljudima energija i potreba da brane tako nešto i šta ih se to, uostalom, tiče, ko ih čini ogorčenim braniteljima i čistačima kreča sa neprimerenih murala, a neće da im pokaže kako se može živeti časno, poštovati tradicija i šta je prava istina? Ko ih i zašto laže? Pitam se, ali me događaji sustižu…
Stiže Europrajd. Izjavili smo kandidaturu za ovu manifestaciju pre nekoliko godina, dodeljeno nam je, ali nam se u međuvremenu desio rat u Ukrajini i decenijska kriza na Kosovu, gde smo isto nešto obećali, pa sad ne znamo šta ćemo sa tim. Jer mi nikako da shvatimo da nas besa data u inostranstvu uvek stigne, da svet nije palanačka kafana u kojoj se polupijani izgrlimo, naobećavamo kule i gradove, ostavimo utisak i odemo svojoj kući sa uverenjem da smo prejebali ceo šank. E, sad se opet pojavljuju oni isti mladi ljudi, plus još neki stariji, svi osvedočeni Srbi, pa ogorčeno brane instituciju porodice koja se samo kod nas zadržala u pravom smislu te reči. Osim morala, oni brane i javno zdravlje od nadolazeće nove epidemije. Ni oni se nisu našli sa istinom. Ali su državi potrebni, pa izlaze u šetnju sa sve decom, sa krstovima, tamjanom i sveštenim licima, jer je njima, kao ispravnim, šetnja dozvoljena i niko ne sme da ih bije. Ne sme ni popreko da ih pogleda, jer odmah postaje neporodičan, izdajnik svoje dece, epidemiološki zlomislitelj i agent stranih službi koje preko Europrajda urušavaju našu stabilnost i prosperitet. Zašto njih lažu da je demokratija kada oni šetaju, a ostalima je zabranjeno jer će biti demontiran Beograd?
Zatim je izgoreo stari mlin u Šapcu, svedok stradanja i mučeništva. Gledam komentare ljudi koji govore da je izgoreo kao smetnja na atraktivnoj lokaciji i čitam sentimentalne ispovesti žaljenja. Posle nekoliko dana nastupila je tišina. Kao što je oko istog tog starog mlina vladala tišina nekoliko decenija u skanjeranju šta da se sa njim uradi. Bilo je predloga i inicijativa, razgovaralo se i razmišljalo, ali se nisu našli. Zato se našao neko preduzimljiv koji zna šta mu treba, a grad ostavio da slini nad prosutim mlekom. Taj ume da pročita pravi trenutak, da sačeka i uradi kao želi. Zašto se ne čuje glas umirućih iz tog mlina? Kome smeta da se on čuje?
Naivni smo ako mislimo da je sve ovo slučajno, da su ovde nabrojane situacije nepovezane i bez cilja. Nije slučajno. Neko namerno pojačava zvuk branitelja starih zločinaca, proturajući dreku kao čin rodoljublja. Neko namerno izvodi litiju mladih da ih navežba kako se samo u oblaku tamjana poštuje porodica, a sutra će im dati motke da biju one koji su drugačiji. Neko namerno neće da usvoji ni jedan predlog kako bise staro zdanje mlina preureditlo u memorijal. Neko namerno hoće da mu ova država pripada i smeje nam se u lice sa selfi snimaka nove poslanice koja se našla sa novom istinom, pa je za prvo zasedanje skupštine namontirala usne, kupila hemijsku olovku i izglancala kabriolet. To je novo lice Srbije.
