Kratak mi je fitilj ovih dana, smetaju mi sve vesti iz ovog našeg jada, ali me nekoliko događaja iz prethodnih nekoliko dana naročito izvelo iz takta jer i to predstavlja paradigmu naše pomerene svesti. Sve te vesti se odnose na pse, njihove vlasnike ili čopore gradskih pasa lutalica.
Ali, da napravim samo za početak dve ograde. To radim zbog zluradih komentara koje vidim na mrežama uz vesti o psima, pa da se unapred ogradim. Dakle, do pre dva meseca sam imala psa, volela sam ga, ali je uginuo spletom nesrećnih okolnosti. Druga stvar je vezana za moje poreklo: nisam seljančura koja se tek dovukla sa svog pašnjaka. Dokazano sam iz grada, odrasla u zgradi, pa iako sam u seoskom egzilu nekoliko godina, ne verujem da je to uticalo na moj mentalni sklop. Znači, volim pse i nisam seljanka. Ovo su dve teze koje se provlače uvek kada neko kritikuje vlasnike pasa i njihove navike, ljubavi, sklonosti.
Prva vest koja me je potresla je teško povređena devojka/dete koju je napao čopor pasa lutalica. Slične stvari imamo često, ali imam utisak da je broj ovakvih pasa u direktnoj vezi sa prekinutim ljubavima nekih bivših vlasnika i obožavalaca novog ljubimca, koji je bio sladak neko vreme kad je kao grudvica poklonjen ili doveden iz legla. Vlasnicima nije bilo na pameti da tu grudvicu treba negovati narednih petnaestak godina, pa je završio na ulici.
Sledeće vesti su vezane za neprijatne susrete sa tuđim psima na ulici, a jedan se završio i tučom jer je bahati vlasnik izudarao devojku koja je svog psa vodila bez povoca…a on je spreman, kako kaže, da svog psa životom brani. (!!!) Jednu ženu iz našeg grada najstrašnije su izvređali jer se pobunila zbog komšije koji je pustio psa, isto bez povoca, što je uplašilo nju i unuka. Čudne stvari se dešavaju.
Ja potpuno razumem posvećene vlasnike pasa, razumem njihovu ljubav i odanost, kako svom ljubimcu, tako i ideji da ta ljubav treba da nailazi na poštovanje i razumevanje okoline. Ono što ne razumem ide u drugom pravcu. Pitam se zašto posvećeni vlasnici pasa nemaju razumevanja za nas koji nismo tako duboki obožavaoci, ili nam je ljubav prema psima u nešto drugačijoj ravni. Jer ja ne volim da mi nepoznati psi prilaze, njuše me ili mi balave po cipelama. Plašim se kada mi se iza leđa približi pas, naročito ako nije na povocu. Ne verujem u momentu straha kada me vlasnik dotičnog psa prekornim tonom uverava da se opustim: ne boj se, neće. Strah, naravno, postaje veći kada sa sobom vodim i unuku čija je glava nekad u visini pseće čeljusti.
Ne volim da sedim u kafiću, a da mi se pored stola muva pas, gura mi stolicu, dahće u kafu i otresa dlake po stolici.
Na isti način ne volim ni kada usred grada naiđem na pseće govno. Nije važno da li stajem u njega ili moram da ga obiđem. Govnima jednostavno nije mesto na ulici. Zašto je postalo normalno da po parkovima, gde nam se deca igraju, psi zapišavaju pesak i ostavljaju pogan gde god im se prohte. Vlasnik samo malo zastane, sačeka da se njegov ljubimac olakša i nastavlja dalje. Bez stida i bez svesti da čini nešto što je nedopustivo. Pitam se šta bi bilo kada bi majka skinula svom detetu gaćice i pustila ga da se iskaki nasred staze u parku ili u glavnoj ulici. Kakve bi reakcije bile?
Znam da postoji zakon koji propisuje kako se ima ponašati svaki vlasnik pasa. Ali se on, kao i većina drugih zakona kod nas, ne poštuje, ili se poštuje selektivno. Za svaku pobunu ima se saslušati odijum zaštitnika prepun uvreda na račun mentalnog zdravlja onoga ko se buni. Ali ja se pitam sledeće: ako vlasnici pasa imaju pravo ljubiti svoje pse, zašto to moram i ja raditi. Zašto mene ne štiti zakon? Čiji je ovo grad? Da li on pripada i meni ili sam ja lišena prava da hodam ulicom bezbrižno i pustim unuku da trči po parku isto tako bezbrižno, ili moram zbog trenutne nepažnje prati pseća govna sa cipela? Zašto moram da se sklanjam psu na ulici, da li je on stariji ili važniji od mene? Zašto moram da trpim hladne trnce niz kičmu dok mi pored noge prolazi šišteći zapenjeni pas, ili mi isti takav trči u susret?
I, na kraju, jesam li ja jedno grozno ljudsko biće ako tražim da imam jednaka prava kao i svi psi u mom gradu?
