Juče pročitam na vestima naslov kako je neka žena ispala iz autobusa. I nastavim dalje da skrolujem. Posle nekog vremena isključim telefon jer nema ništa zanimljivo da se pročita. Tek posle nekih pola sata začudim se. Setim se žene. Pre izvesnog vremena, ja bih ovu vest pročitala, jer je smrt izazvana strahovitim nemarom koji se učestalo ponavlja. Jer…jedna druga žena je skoro ubijena gumom koja je spala sa autobusa…neki ljudi su povređeni jer se autobus zapalio…jedan autobus se prepolovio…Stidim se i razmišljam kako je moguće da sam ravnodušna, kako sam mogla u trenutku prebaciti informaciju na nebitno, kako je život neke tamo žene postao bezvredan i jeftin. Ona je negde krenula. Ušla je u prevoz. O sopstvenoj sigurnosti nije ni razmišljala. Jer se ona podrazumeva. A onda je ispala. I nestala. I niko se nije potresao. Ni lično. Ni profesionalno. Vest za jedan dan. Možda će porodica tužiti i nestati u tami pravosuđa, u zaboravu i ravnodušnosti ove naše javnosti koja tuguje dan ili dva, a onda se vraća svom životu, nesvesna da sutrašnja žrtva može biti bilo ko. Naše društvo je odavno izašlo iz Andrićeve metafore da smo svi mrtvi, samo nas redom sahranjuju. Nama se to zaista dešava. Sahranjuju nas nemarom i neznanjem, a mi ćutimo jer se nadamo da nismo još stigli na taj red.
Kako smo oguglali na smrt? Na onu smrt koja je izazvana tuđom krivicom? I za koju niko ne odgovara?
Napijeni smo krvlju. Napijeni smo besmislenim smrtima, mnogobrojnim. Od pobijene dece, od helikoptera, od mašine za mlevenje ljudskih tela, od podletanja pod vojni transporter, od naplatne rampe, do nadstrešnice. Danas nam jedna smrt više ili manje ništa ne znači. Preletimo preko nje jer smo ogrezli u sramotnoj nemoći.
I tu se ja setim mačaka koje se u toku leta pojavljuju na našoj terasi. Dođu, otresu se ili leškare na suncu. Nekad iza njih ostane neki krpelj, smeđ, sjajan, veliki kao zrno graška, napijen krvlju do pucanja. Ostane on tako na zemlji i vari svoj tečni ulov dok ne splasne, pa krene po novu žrtvu. Gadan je tako nepokretan i zategnut, ne možeš ga zgaziti, a da mu sadržaj ne prospeš. A mačka? Mačka ga je stresla, ne primetivši da joj se išta desilo.
Tako i mi. Nakačeni na veliko telo države, pijemo nevinu krv žrtava. Pijemo bez svesti da ćemo biti otreseni. A kad se to desi, malo se ljutimo i bunimo, ali zaćutimo i čekamo novu dozu posle koje ćemo se čuditi i zaprepašćivati, izvikivati parole, pokušati da se organizujemo, praviti performanse i optuživati one druge. A krivci smo mi. Jer pristajemo na nasumični odstrel. Jer smo dozvolili da nas hrane krvlju, da nas zasipaju i oslepljuju mlazom iz tuđe vene. Jer smo postali ravnodušni u ćošku svog dvorišta, dali sebi privilegiju da se ništa ne pitamo, da nas se ništa ne tiče. Otupeli smo dušom i mozgom. Postali krpelji. A naša mačka je i dalje slobodna. Smeje se, šeta zadovoljna sobom…ne osvrće se na sitne neprijatnosti.
