U toku su Olimpijske igre, veliki spektakl koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Nisu one samo sportska manifestacija, praćene su živom debatom u vezi sa umetničkim performansom na otvaranju, rivalstvom među zemljama učesnicama, dešavanjima van stadiona, merama obezbeđenja, uvidom u sportske strategije pojedinih država, a ne zaostaje ni žuta štampa sa lovom na pikantne detalje iz života sportista. Tu su i političke promocije, naravno.
Trebalo bi da i nama posluže za razmišljanje i upoređivanje, ali toga nema. Naša javnost prati i očekuje. Očekuje sjajne rezultate i licitira ko će osvojiti medalju sigurno, a ko možda. Sva izneverena nadanja sručiće se na glave sportista i njihovih trenera, vratiće se poraženi i od nacije izviždani, dočekaće ih nekolicina krvožednih novinara koje će oni u stidu pokušati da izbegnu šunjajući se po hodnicima aerodroma.
Uspešnima je unapred obećana ogromna novčana nagrada od čijeg iznosa smo mi zanemeli, a svetska se javnost zaprepastila. Biće i svečanost sa patriotskom muzikom, prijemima i čestitanjima. Snimaće im porodice i komšiluk. Hvaliće njihovu skromnost, rodoljublje, porediće ih sa slavnim ličnostima. Ali samo kratko. Posle toga će ih vratiti u fioke ličnih života i ostaviti do sledećeg takmičenja. Niko ih neće pominjati, niti se pitati gde su i šta rade. Jer…imamo preča posla.
U stvari, priča o našim sportistima je mnogo kompleksnija, često bolna i tužna, izdajnički zlobna na nacionalnom nivou.
Vratimo se na početak ovih Olimpijskih igara.
Naši sportisti su pre svega dobili zastavu i amanet sa najvišeg nivoa. Otputovali su i provozali se brodićem po Seni. Predstavili su sebe i svoju zemlju, a zatim se razišli po terenima ostavljajući kladionice i sunarodnike da grickaju nokte i čekaju rezultate.
Isti ti sunarodnici nisu primetili koliko je naš olimpijski tim brojan kada se uzme u obzir veličina zemlje iz koje potiču. Ili sunarodnici smatraju kako je to naše prirodno pravo da budemo fantastični. Oni previđaju činjenicu da su svi ti mladi ljudi morali ispuniti olimpijsku normu, dostići visoke standarde pre nego što im je ime otkucano na spisku za Pariz. Previđaju godine truda i odricanja, takmičenja, borbe da se do takve mete stigne.
Njihov uspeh je usamljeničko nastojanje da pobede i sebe i sistem koji im ni u čemu nije pomogao. Od početka su imali samo svoje porodice i trenere entuzijaste, možda i dobronamerne savetnike. Plaćali su školice sporta, roditelji su ih razvozili po takmičenjima, zaduživali se, unapred verujući i obećavajući da će uspeti. Zapostavljali su školu, druženje, mladost. Rizikovali su golemo. Odlazili su u svet, prodavali svoj talenat, pa tek onda bili priznati i kod nas. Jer ovde, uz sva politička i profiterska muljanja, nisu ni imali dostojnu ligu.
A onda su, već afirmisani, pristali da predstavljaju svoju zemlju. Mi smatramo da je to normalno, da je to njihova dužnost i obaveza. One koji ne pristanu, javno ispljujemo. Jer ne cene svoju domovinu. Oni su izdajice i gledaju samo sebe.
Pošteno bi bilo da priznamo kako oni nemaju nikakvu obavezu prema nama, jer im ovo društvo ni u čemu nije pomoglo da postanu olimpijski sportisti. Sve to su stekli sami, prevazilazeći silne nevolje, žrtvujući sve što se moglo.
Mi nemamo nacionalnu strategiju u sportu, kao što je nemamo ni u čemu drugom. Silni talenti nam propadaju jer nemaju snage da se izbore protiv sistema koji ih ne prepoznaje, koji ih prepušta slučaju i ličnoj upornosti, a koji u momentu eventualnog uspeha želi da podeli slavu, koji očekuje, traži, uzdiže ili proklinje ako nešto zakaže.
Naše svenarodno licemerje je bezgranično. Posle prvih osvojenih medalja u novinama su osvanuli naslovi gde se prebrajaju novčani iznosi koje će sportisti inkasirati. Dakle, čim je odsvirala himna, čim su sišli sa pobedničkog postolja, zasula ih je zavist siromašnog naciona koji u svojoj nemaštini ne može da oprosti poklanjanje tako velikih suma.
Suštinski, naši mladi sportisti, nosioci medalja, nisu nagrađeni tim parama. Njima je država samo vratila dug, vratila im je sve ono što su oni sami uložili dok se na postolje nisu popeli. Možda im je i dužna ostala. Tu računicu niko nije napravio. Jer smo svoji.
Istovremeno, ispod senke Olimpijskih igara, desio se još jedan uspeh. Objavljen je, ali ne tako gromoglasno kako se to za sportiste čini. Naši mladi hemičari su osvojili nekoliko medalja na hemijskoj olimpijadi. Pre njih, mnoštvo najviših odličja je stiglo za matematičare, informatičare, fizičare. Neke naše srednje škole su pojedinačno imale zapažene rezultate na PISA testovima.
Napravimo mali kviz sami sa sobom. Pokušajmo da se setimo imena tih mladih ljudi. Oni će za koju godinu biti značajna naučna imena na svetskom nivou. Zašto ne znamo? Zašto to nije medijski eksponirano? Zašto većina našeg sveta zna ko su članovi Fudbalskog saveza koji nas je izbrukao, a ne zna imena nastavnika novosadske gimnazije koja je uspešna na testiranju svetskog ranga? Znamo čak i imena vođa navijača, sumnjivih, a za zakon nedodirljivih, ali nam u mrak tonu svi članovi akademske zajednice.
Svaki natprosečno uspešan đak prolazi isti put kao i mladi sportista. Sve počiva na ličnom zalaganju, porodici i bezimenim nastavnicima. Radi se godinama sa verom u talenat. Ali nauka ne radi pod svetlima stadionskih reflektora. Ne postoji naučno novinarstvo i čitave ekipe akreditovanih izveštača, zanimanje za pripreme, strategije, ishranu, prognoze. Nema kladionica. Nema para. Za mladog naučnika postoji samo tišina knjige i radnog stola. Satisfakcija im je uspeh na takmičenju, mogućnost usavršavanja i znanje. I oni odlaze odavde. Ali se ne vraćaju. Jer nemaju domovinu. Bili su samo vest za jedan dan. I to u momentu planetarnog uspeha. Do tada nas nisu interesovali, a neće ni nadalje. Oni neće dobiti nikakve pare od države. Jer ista ta država ne može stati na pobedničko postolje zajedno sa njima kako bi se ogrebala za uspeh u kome nije učestvovala. Jer toj državi ne treba nauka. Trebaju joj zvonci i praporci.
U našoj nacionalnoj nesreći, zato, bolje prolaze sportisti. Oni bar na trenutak imaju moralnu satisfakciju, ljubav i ovacije. Njima se društvo zakiti jer se oseća kao deo sveta. Naučnu omladinu lopatama bacamo u isti taj svet sa kojim se u sportu junački nadmećemo. Bacimo ih i zaboravimo sve dok neko od njih ne postane Tesla ili Pupin, pa im načinimo muzej. Zatim se i oko tog muzeja posvađamo, pa ga ostavimo da trune i propada.
Nauka nam ne treba. Nju izvozimo ili se pravimo da ne postoji. Jer imamo uverenje da je ona opasna. Neće da ćuti, soli pamet svima, previše se ističe, pravi se da sve zna, prosto je nepodnošljiva i, na kraju, neupotrebljiva. Ne donosi ni profit, ni popularnost, a žulja. Zato će sportski olimpijci dobiti novčane nagrade i nacionalne penzije, ovacije ispred Skupštine i opštu ljubav, a naučni olimpijci pet minuta na televiziji sa voditeljem koji ne zna šta da ih pita, pa priča sa njima kao sa decom na novogodišnjem vašaru. Dobiće i vizu za odlazak. Da ne štrče i ne smetaju. Da ne govore. Da nas ne gledaju i ne procenjuju.
